Radoslav Zaza Bečejac. Tri reči dovoljne za portret desnog halfa neprolazne vrednosti najuspešnije generacije Partizana, potom šest sezona Olimpije i godinu Santa Fea
Za celofiguralnu skicu svojedobno najskuplje plaćenog ovdašnjeg fudbalera, kosmopolite s domicilom u LJubljani, šereta sa srcem veličine njegovog Banata.
Šaljivo i s lakoćom u ophođenju, a mrenom u pamćenju, započeo je evociranje uspomena na bremeniti fudbalski opus i, za ovu priču bitnije, polufinalni dvomeč s Mančester junajtedom u Kupu šampiona 1966.
– Aaaja, ja… Šta da pričamo o Mančesteru kad je davno prošlo vreme, ja sve zaboravio ha, ha…
Lepo je prisetiti se, zar ne?
– Dobro… jeste – utešno će, Bečejac.
Koliko i realno da naslednici indiguju vaš uspeh iz 1966, naprave podvig barem u Beogradu?
– Joooj… mislim teško, teško, teško… Iako Junajted danas nije mnogo relevantan faktor u međunarodnim okvirima, tek šta bismo mogli kazati za Partizan – pita se i upoređuje vanserijski igrač svoga doba, upućeniji tvrde i vanvremenski.
– Drukčije je onda bilo, neuporedivo s aktuelnim trenutkom srpskog fudbala. Kvalitet igrača, `ajd da kažem, selektivno je taložen do igračeve dvadesetosme i bivao koncentrisan u sijaset klubova.
A, danas?
– Igrarija, ne shvatite zajedljivo, seoska liga u poređenju s jugoslovenskom! Da ne pričam o perfidnim prepucavanjima Partizana i Crvene zvezde, neumesnim i preučestalim saopštenjima. Kud` vode… u čijem interesu? Ničijem, tvrdim, ponajmanje u klupskom i reprezentativnom. Meni se to ne dopada. Nimalo!
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
One Comment
Leave a Reply