Dragan Milosavljević: Duško Vujošević je naš najbolji trener kada gledate samu košarku do detalja (VIDEO)

Dragan Milosavljević, kapiten Igokee, u opširnom razgovoru za “Basketball Sphere” govorio je o nekolicini zanimljivih tema.

Jedan od retkih košarkaša koji pripada “zaštićenoj vrsti” u smislu činjenice da je oduvek bio uzor. Od treninga, preko utakmica, pa sve do ponašanja mimo terena. Nadimak “Kapiten” je opravdao u punom smislu te reči, ma gde god da igrao. Isti epitet poneo je i u Igokei gde će uz tu vrstu dodatne odgovornosti predvoditi sastav Vladimira Jovanovića u svim izazovima koje nova sezona donosi.

Da li ste znali zbog koje utakmice nije spavao nekoliko dana? Koliko mu je teško pala povreda kada je uz zacakljene oči ispratio autobus reprezentacije Srbije na FIBA Svetsko prvenstvo? U nekoliko navrata bio je i tragičar, ali i heroj. Tako nam je otkrio njemu jedan od najdražih koševa u karijeri.

Partizan je bio neizostavna tema razgovora, a sve ono što je Dragan Milosavljević doživeo u Fuenlabradi otkriće vam značaj evroligaške titule iz 1992. godine. Duško Vujošević je neko koga “Kapiten” izuzetno poštuje, pa smo i njemu, te jednoj od najtalentovanijih generacija u novijoj istoriji crno-belih takođe posvetili vreme.

Zašto baš Igokea?

“Čuo sam se sa Vukom Radivojevićem, a u tom trenutku sam bio u Megi. On mi je izneo kakvo je stanje u klubu, u kakvom smeru žele da idu, te da se gradi jedna ozbiljna priča. Meni je savršeno odgovaralo sve što smo se dogovorili. Prošla sezona se nije odvijala baš najbolje, bilo je problema sa rosterom i povredama, ali na kraju smo vezali neke pobede i zamalo da uđemo u play-off ABA lige.

Sada smo polako krenuli da sastavljamo ekipu za ovu sezonu. Mislim da imamo ozbiljan tim, popunjen roster i na svakoj poziciji tri ili četiri kvalitetna igrača. Ulazimo s velikim ambicijama, jer mislim da je ovo stvarno dobra ekipa. Nadam se uspešnoj sezoni, igraćemo na dva fronta, ABA ligu i FIBA Ligu šampiona. Neće biti lako, ali od početka smo krenuli sa dobrim radom. Nekoliko igrača je imalo problema sa povredama, ali sada smo svi na okupu i spremno sve što dolazi.”

Vladimir Jovanović na klupi

“Vlado je pre svega sjajan čovek i trener. Kao mlad stručnjak ima potrebnu energiju i svi smo se pronašli u njegovim zahtevima. Odličan je tip van terena, što nam takođe mnogo znači. Mislim da klub raste iz dana u dan. Definitivno je top osam ABA lige jedan od ciljeva, dok je na evropskoj sceni cilj da što dalje doguramo. Imamo ogromnu motivaciju i želju da i u Evropi pokažemo da sa svima možemo da se nadmećemo.”

Povratak na mesto uspeha

U sezoni 2012/2013 Partizan je sa jednom od najtalentovanijih generacija u novijoj istoriji predvođen s klupe trenerom Vujoševićem osvojio ABA ligu. Uz Milosavljevića taj tim su činili Bogdan Bogdanović, Vladimir Lučić, Leo Westermann, Davis Bertans, Dejan Musli, Nikola Milutinov, Joffrey Lauvergne.

Zanimljivo da je deo te ekipe bio i Nemanja Gordić, povratnik u ekipu Igokee posle deset godina “odsustva”, pa će sada upravo on i Milosavljević nastupati zajedno.

“Ta sezona je meni najdraža u karijeri. Svi smo bili mladi, imali smo hemiju i na terenu i van njega. Ostalo mi je u lepom sećanju. I sada pamtim koliko nam je taj trofej ABA lige značio i preokrenuo sezonu.  Posle toga smo svi dobili veliko samopouzdanje i ušli u Evroligu. Posle smo osvojili i Košarkašku ligu Srbije, tako da je to kada se zaokruži sve meni ubedljivo najdraža sezona u mojoj karijeri” – ispričao je Dragan Milosavljević.

“Kada je u pitanju poznavanje košarke, Duško Vujošević je naš najbolji trener…”

Dragan Milosavljević nikada nije krio koliko je značajan deo njegove karijere, ali i već pomenutih saigrača upravo trener Vujošević. Sada su već naširoko poznate njegove specifične metode rada. Pamte se šuterski treninzi Bertansa sa rukavicama na rukama, a pre čuvenog derbija protiv Crvene zvezde kada je postigao trojku za praktično za pobedu u poslednjim sekundama meča.

Pokušao je izjednačiti Igor Rakočević, a upravo Milosavljević je blokirao njegov pokušaj, te je Partizan pobedio drugi put u seriji, gde je kasnije podigao trofej namenjen šampionu Srbije. Letonski snajper na poslednjem treningu pre tog meča je kolabirao na treningu i nije uspeo vezati 10 pogođenih šuteva za tri. Samo dan kasnije sve je došlo na naplatu, jer je predvodio svoj tim do pobede i pogodio kada je bilo najpotrebnije.

“Čovek posvećen košarci 24 sata svaki dan!”

Pamte se i treninzi Bogdana Bogdanovića koji je ostajao posle svakog treninga da dodatno radi na šutu. Pomagao mu je, tada pomoćnik Petar Božić, sa metlom preko koje je srpski bek vežbao šut. 

“Dule ima neke specifične metode rada, ali on je čovek posvećen 24 sata košarci svakog dana. Na treningu je to bio krvav rad. Kada se on toliko trudio oko nas, glupo je da ti kao igrač ne vratiš na terenu i pružiš 100%. Pomogao nam je jako puno i u drugim stvarima, bilo mu je stalo da izrastamo u prave ljude. Pored terena je vodio računa da se ponašamo kao pravi profesionalci i budemo primer. On je takav tip, bio je i psiholog i trener.

Za mene je bio tu i posle Partizana, kada god sam imao neki problem. Uvek sam mogao da se oslonim na njega, nevezano za košarku. Kupio nas je tada da budemo spremni poginuti za njega na terenu i da mu vratimo sve to. Od nas je napravio nešto, jer smo posle njegovih sezona svi otišli u dobre klubove, te stasali kao i igrači i ljudi.

Mnogo igrača je napravio, verujem da su mu svi zahvalni na tome. Duško Vujošević je naš najbolji trener kada gledate samu košarku do detalja, za mene. I on ima svojih mana i ulazi u neke druge stvari, ali čisto košarkaški, zaista je veliki um” – objasnio je Dragan Milosavljević.

Kazne koje su urodile plodom

Novi kapiten reprezentacije Srbije nije baš uvek bio maksimalno posvećen samo košarci. O tome je nedavno pričao i trener Vujošević:

“On nije u svim periodima svog života između treninga živeo onako kako bi jedan sportista trebalo da živi. Ipak, on je u svakom periodu svog života bio spreman da radi krvnički. Krvnički i više od drugih, sa maksimalnim naporom.

Imao je taj neki moral da radi preko granice bola. Njegovi ciljevi i ambicije su uvek bili vrhunski, ali su bili praćeni velikim voljom da radi. Tako da nisu bili bolesni. Drago mi je što je postigao ovakav stepen zrelosti na terenu.”

Strme stepenica čuvenog “Pionira” kao kazna

Mnoge anegdote obeležile su taj period, a Dragan Milosavljević je potvrdio priču prema kojoj je upravo Bogdanović najčešće trčao uz strme stepenice hale “Aleksandar Nikolić”:

“Ko god u tim momentima nije bio spreman da odgovori svojim zadacima ili ima neku svoju ideju van ekipe, kažnjavan je na taj i mnoge druge načine. Bogdan je u tom trenutku bio najmlađi igrač, Dule je prepoznao njegov potencijal i znao je na koji način treba da ga usmeri.

Svi se čujemo sa Duletom i danas, ja kad god stignem popijem kafu sa njim. Uvek mi je drago i videti ga i čuti.  Nije baš za intervju (smeh), bilo je tu dosta anegdota. Osim toga svega, on je jako duhovit tip, tako da je uvek znao održavati atmosferu u ekipi na pravi način.”

Sveprisutne povrede

Dragan Milosavljević je ostvario zapaženu karijeri, ali ostaje gorak zbog činjenice da su sveprisutne povrede u velikoj meri uticale na to da ne napravi dodatnu vrstu iskoraka. Upravo zbog toga u dva navrata je propustio FIBA Svetsko prvenstvo, ali utehu je pronašao osvajanjem srebrne medalje na Evropskom prvenstvu 2017. godine. 

“Ja nikada nisam imao sreću da zaigram na Mundobasketu. Uvek je tu bila neka povreda, ali to je najteža povreda koju sam doživeo zbog čega nisam otišao u Kinu. Spremali smo se za, imao sam značajnu ulogu u ekipi i došlo je do toga što me odvojilo 19 meseci od parketa. Bilo je stvarno teško, ali vežu me lepe uspomene i medalja. Nema lepše stvari nego igrati za svoju zemlju. Imali smo neko zajedništvo i igrali sa mnogo emocija.”

“Ćao ludaci, srećno…”

Upravo pre odlazak u Kinu na pretposlednji šampionat planete Dragan Milosavljević je došao da pozdravi svoje saigrače. Bilo je to poprilično emotivno, a nakon svega što nam je ispričao i ne čudi takva reakcija. To je još jedan od gestova kojima je potvrdio mišljenje košarkaške publike, kao saigrač, prijatelj i navijač.

Srebro iz Manile

Reprezentacija Srbije je kući donela još jednu srebrnu medalju, a ovaj put su ostvarili plasman u finale FIBA Svetskog prvenstva, gde su poraženi od Nemačke. Član Igokee je ispratio dešavanja na Mundobasketu i sumirao utiske svega viđenog, uz neke neplanirane i nesretne okolnosti koje su zadesile Borišu Simanića.

“Ispratio sam sve, igrali smo jednu modernu i dobru košarku. Malo ko je očekivao da dođe do ovakvog uspeha posle silnog otkazivanja. Stvarno su momci bili sjajni celo prvenstvo. Ostaje žal za tom zlatnom medaljom, ali definitivno svaka im čast na tome, veliki ponos! Naravno, taj peh koji je zadesio Borišu, svi smo bili tužni  i loše se osećali. On je sjajan košarkaš i odličan momak, ali se nadamo da će sve proći kako treba i da će i on ponovo zaigrati.”

Faktor Aleksa Avramović

Po svemu onome što prikazuje na parketu, može se povući paralela prema kojoj su Avramović i Milosavljević igrači slične uloge. Nije tajna da su oduvek doprinosili ogromnom energijom u odbrani, a nije im strano ni da izrešetaju koš rivala s vremena na vreme.

“On do 26-27 godine nije igrao na tom nivou. Posle prve sezone u Partizanu je napravio veliki pomak i  zaslužio je sve ovo. Pokazao je da može mnogo da pruži i da je potencijal. I da odigra sjajnu odbranu i kada se svi ugase u napadu da on na neko svoje ludilo iskreira poene. Za Partizan je velika stvar što dolazi pun samopouzdanja i što je stasao kao igrač.”

Njih dvojica su jedan kratak vremenski period proveli zajedno u dresu Unicaje, ali Avramović je otišao na posudu posle svega nekoliko meseci. Zanimalo nas je kako se tada odnosio prema igri i da li se moglo naslutili koji mu je maksimalan potencijal:

“Uvek imao ogromnu motivaciju, igrao dobro ili ne, uvek ulaže ogromnu količinu rada. Jednostavno se u tom trenutku nije snašao, imao je mnogo igrača iz Španije koji su imali prednost u odnosu na njega. Drago mi je što je posle svih tih stvari našao svoj put i što se nije predavao. Naše druženje nije dugo trajalo, uspeo je da dođe do najvišeg nivoa. Nadam se da će i za Partizan igrati kao na Svetskom prvenstvu i da će potrajati ova ‘Aleksamania’ koju je pokrenuo.”

“Nikada se nisam posebno trudio da postanem kapiten…”

Dragan Milosavljević je skoro u svakom klubu gde je nastupao s vremenom stekao ulogu kapitena. Tako je bilo u Partizanu, do trake je došao i u berlinskog Albi, a kao što smo već rekli upravo on će biti kapiten Igokee u predstojećoj sezoni. Da ga teška povreda kolena nije udaljila od parketa 19 meseci u dresu Unicaje iz Malage, nema sumnje da bi i tamo dobio takvo zaduženje.

“Nikada se previše nisam trudio oko toga da budem kapiten. Da li je to urođeno, ne znam. I u Partizanu i u Albi, a sada i ovde, drago mi je da je tako. Velika mi je čast. Što se kaže ima neku težinu nositi traku, na drugačiji način moraš da gledaš neke stvari. Moram reći da se nikada  stvarno nisam trudio, svaki put je spontano došlo. To jednostavno ljudi vide.”

Epizoda Fuenlabrada

Posle te višemesečne pauze, Dragan Milosavljević je tražio pravu sredinu gde bi se vratio na dobro poznate stare i u prepoznatljivu formu. Tada se Fuenlabrada ukazala kao prava prilika, a kada smo čuli tu stranu priče, pomalo smo ostali zatečeni koliko se Partizan prati u predgrađu Madrida. 

Činjenica je da su crno-belih svoj evroligaški pohod 1992. godine počeli upravo tamo, ali neverovatno je da ljubav navijača koji žive tamo i danas traje. Čak štaviše, ne prođe dan da se ne priča o čuvenoj generaciji koja je pokorila Stari kontinent.

“Njima je to stvarno veoma značajno. Oni Evroligu gledaju kao da je Partizan njihov klub. Posebno jer Fuenlabrada ima značajno mesto u tom podvigu, jer su bili deo toga. Tamo bukvalno svi znaju za Partizan i pričaju o tome. Ljudi su praktično prihvatili kao da je njihov klub uradio tako nešto. I danas oni to slave, a mi smo tada u okviru kluba obeležili godišnjicu osvajanja Evrolige.

Drago mi je što sam bio deo te priče i u oba kluba. U čast Partizana smo jednu utakmicu i nosili posebne dresove s imenima oba kluba. Igrao sam tamo šest meseci, a nije prošao dan da mi neko nije pričao o tome, ljudi su me uvek prepoznavali, tražili zajedničku fotografiju. Svakodnevno su me zaustavljali i pričali o crno-belima. Kao što rekoh oni prate Partizan kao da su u Srbiji.”

Leksikonska pitanja

Jasno je da svaki profesionalni sportista ima utakmice koje ga godinama kasnije “proganjaju”, a postoje i oni šutevi za pobedu sa posebnim značajom. Tako je i u slučaju “Kapitena”.

Partizan je pre povratka u Evroligu pauzirao celih osam godina, te nije bio deo najelitnijeg evropskog takmičenja. U godinama dok su bili deo elite, igrali su odlučujuću utakmicu za plasman u Top 16, a Bamberg je na kraju slavio. Upravo Dragan Milosavljević tada je promašio slobodna bacanja koja su presudila u korist rivala. 

“Definitivno ta utakmica kada sam promašio bacanja zbog čega nismo otišli u Top 16. Odmah smo putovali u Mađarsku, igrali smo neku bitnu utakmicu, a ja nisam spavao dve noći posle toga. Moraš da se prešaltaš, jer odmah ide sledeća. Ima tu dosta emocija i adrenalina, moraš da gledaš to kao profesionalac i sledeću da igraš kao da se ništa nije desilo. Bilo je tu onih utakmica kada sam promašivao u odlučujućim momentima, bilo je i onih koje sam rešavao, tako da to sve ide uz ono što mi radimo. Prosto ne smeš da odustaneš.”

Isto tako, bilo je i onih utakmica koje je rešio upravo on, a otkrio nam je i koji mu je najdraži koš u karijeri:

“U Albi kada smo u Minhenu protiv Bayerna igrali finale Kupa. Dao sam koš nekoliko sekundi pre kraja za titulu i to je jedna od utakmica koje sam prelomio. Definitivno mi je ostala u sećanju kao jedna od najbitnijih pobeda u mojoj karijeri.”

“To ne možeš da vidiš nigde u Evropi…”

Na kraju razgovora Dragan Milosavljević je rezimirao period u redovima Partizana otkad je na klupu zaseo Željko Obradović:

“Željko je veličina koja uz sebe vuče sve te kvalitete i što se tiče finansija, navijača, igrača, Evrolige. Prva sezona prošla je u periodu adaptacije i shvatanja, nije išlo kako se očekivalo, ali evo već u drugoj godini Partizan je bio na korak od Final Foura. Pratično su zbog gluposti ostali kratki za taj plasman u završnicu, ali eto posle deset godina osvojili su ABA ligu.

Sada klub izgleda onako kako bi to trebalo da bude i kako zaslužuje. Idu u pravom smeru, nadam se da ćemo i ove sezone gledati Partizan u dobrom izdanju. Igrali su sjajnu košarku, drugačiju od drugih, uz naravno 20 hiljada navijača u Areni. To ne možeš da vidiš nigde u Evropi.”

Originalni članak: Basketballsphere.com