Dragan Mance, defanzivac Batajničana, sa ponosom nosi ime rođenog strica, ljubimca Partizanovih navijača
Nije imao prilike da ga upozna, da sa njim istrči prve krugove oko stadiona Partizana, dobije savet ili popriča bar o nekom od više sto golova koji su morili velike rivale. Nije postojao u njegovom vremenu, ali nosi njegove gene, ime i prezime.
Dragan Mance, defanzivac BSK-a 1925 iz Batajnice – ponosan je na rođenog strica.
– Osim što mi otac Goran skoro 30 godina radi u Partizanu, a svojevremeno je igrao za zemunski „13. maj“, da zavolim „bubamaru“ izuzetno je uticalo to što je moj pokojni stric imao karijeru kakvu je imao. Cela porodica je u crno-belom, pa nije ni čudo da sam se i sam opredelio za crno-bele – počinje Mance junior svoju priču.
Oko imena koje ćete dobiti nije bilo dileme?
– Nikakve! Moj stric je nastradao 1985, tri godine pre mog rođenja. Znalo se da će dete, ukoliko bude muško, biti Dragan.
I krenuo je njegovim stopama.
– Imao sam šest godina kad sam prvi put otišao ne stadion, prirodno, u Humskoj, da bih sa sedam godina počeo da treniram u Teleoptiku. Prešao sam potom u Partizan, da bi usledili Omladinac iz Novih Banovaca, BSK iz Batajnice i Hajduk iz Liona.
Imate omiljeni pogodak?
– Najradije pamtim, recimo, utakmicu starijih pionira, u kojoj sam igrajući za Teleoptik dao izjednačujući gol Crvenoj zvezdi. Do kraja smo izgubili 1:2, ali se dobro sećam da sam pogodak proslavio klizeći na kolenima… Povuklo me je, znao sam da je i on radio tako. Iako mu nisam bio približan i danas to radim kad teren dozvoljava.
Veliki ste navijač Partizana?
– Ne propuštam mečeve, putujem i na gostovanja van Beograda. Imam mnogo divnih sećanja sa utakmica, od kojih kao najlepše mogu da izdvojim ono sa Sent Džejms parka, protiv NJukasla, za ulazak u Ligu šampiona. Rado izdvajam i ne tako davnu utakmicu protiv Zvezde, u kojoj je Lukač odbranio dva penala, a Drinčić i Kojić golovima doneli pobedu. Na potpuno drugi način, utisak je ostavio i poraz na penale od slovačke Artmedije iz Petržalke.
