Ima datuma u istoriji Partizana koji se ne obeležavaju zato što tako piše u kalendaru, nego zato što tribina to ne pušta. Treći septembar je jedan od njih. Prošla je 41 godina od saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo Dragan Mance, u dvadeset trećoj, a njegovo ime i danas se skandira sa juga, kao da je i sada u kaznenom prostoru, spreman da zakači loptu iz nemoguće pozicije. Povodom godišnjice, ekipa „Beogradske hronike” posetila je ulicu koja nosi njegovo ime i razgovarala sa njegovim mlađim bratom Goranom.
Brat pre nego legenda
Pre nego što je postao ime koje se prepričava, Dragan je za Gorana bio samo stariji brat. Detinjstvo, igra, prvi šutevi na neasfaltiranom terenu, sve pre reflektora.
„Ne može ništa lepše da bude nego što sam ja proveo detinjstvo sa njim. Da je bio talenat i da je bio vrhunski, jeste, ali je bilo potrebno da se dokaže. Onda je u 14-oj godini krenuo sa treniranjem i na kraju je dokazao sebe ko je i šta je za kratko vreme”, kaže Goran.
U toj rečenici je više Manceove biografije nego u bilo kom statističkom pregledu. Talenat je bio dat, ali dokaz je morao da se izbori. Rad, ne mit.
Za Partizan se u kući Manceovih nije biralo. Naslediloe se.
„Od malih nogu smo navijali za Partizan i otac je bio veliki partizanovac, tako da nas je otac naučio tome i nama je samo postojao Partizan i niko više”, priseća se Goran.
Gol koji je i danas u prvom licu jednine
Kada se u Humskoj priča o Manceu, pre ili kasnije stigne se do jednog gola. Onog Zvezdi, na stadionu Partizana. Brat ga i danas pamti u detalje.
„Najbolji, najlepši i najteži gol je protiv Crvene zvezde kad smo dobili ovde na stadionu Partizana kad je Klinčarski centrirao i glavom kad je lopta sa druge stative prešla na prvu”, istakao je Goran Mance.
Ima golova koji ostanu u knjigama, i onih koji ostanu u glavama. Manceov gol Zvezdi je od onih drugih. Ne treba mu snimak, dovoljna je rečenica koju stariji navijači završe pre nego što je počneš.
Ulica, spomenik i suze koje ne prestaju
Deo intervjua koji najviše pogađa je onaj u kome brat ne govori o fudbalu.
„Posle 41 godine moram da kažem da suze i danas idu. To je jedino što je ostalo od Dragana, spomenik i ulica”, rekao je Goran.
Teško je dodati bilo šta na tu rečenicu, a da ne zvuči kao višak. Partizan ume da čuva svoje legende na svoj način: kroz pesmu sa juga, kroz stih „Otišao si Dragane, ostala je tuga”, kroz ime na uličnoj tabli nadomak stadiona. Ali za porodicu, sve to ne popunjava prazno mesto za stolom.
Ima nečega vrlo Partizanovog u toj sceni: veliki gol, velika ljubav, i velika tuga koja se ne rešava vremenom, samo se navikneš da živiš sa njom.
Igrač koga pamte i oni koji ga nisu gledali
Dragan Mance nije propustio nijedan trening. Nije stigao samo tog 3. septembra 1985. godine. Od tada je izraslo nešto što se retko dešava u srpskom fudbalu, i još ređe u ovom vremenu: legenda koja se prenosi generacijski, bez potrebe da se dokazuje snimkom.
Klinci koji danas dolaze na Humsku znaju ko je bio broj koji je nosio dres i pre njihovih očeva. Znaju pesmu. Znaju priču o golu Zvezdi. Znaju da je ulica ovde blizu. To nije marketing. To je nasleđe koje klub, na sreću, još nije uspeo da protraći.
I možda je to najlepši oblik trajanja koji jedan fudbaler može da dobije. Ne bronza, ne knjige, ne dokumentarci, nego to da neko ko ga nikad nije video igra živo skandira njegovo ime jer zna da tako treba.
Četrdeset jedna godina posle, u Humskoj se i dalje čuje isti stih. Suze, kaže Goran, i dalje idu. Ali ide i pesma. I dok ide pesma, Dragan Mance nije samo spomenik i ulica, ma koliko to njegovom bratu bilo malo.
