Dr Moma Jakovljević: Ljudi uspeh ne praštaju

Nikada ne gasim telefon, ni zbog dece, ni zbog bolnice, ni zbog Partizana, 24 sata sam dostupan, kaže za „Politikin” podkast dr Momčilo Moma Jakovljević, hirurg i lekar KK Partizan

Važno je, kao što kažu Crnogorci i Njegoš, ne poneti se u nekim uspesima i dignuti glavu visoko, ali i ne razočarati se kad se nešto loše dešava. Nema čoveka bez mane, drveta bez grane, nema čoveka koji nije pogrešio. U hirurgiji ko ne radi – taj ne greši. Ako se nešto pogreši, ne iz neznanja, nego zbog recimo anatomije, greška je ako se ne vidi da se pogrešilo. Greška je kada ne vidiš i da si grešio u odnosima sa ljudima, ako ne budeš realan, treba da priznaš to i ispraviš šta može. Ceo život je gore-dole, tako da treba čovek da se navikne na neuspehe, pogotovo u sportu. Priđeš, čestitaš, to je normalno. Ne možeš uvek da budeš najbolji, a ne možeš da budeš uvek ni najgori. Ovo je jedna od poruka koju je u podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” istakao dr Momčilo Moma Jakovljević, hirurg u Kliničko-bolničkom centru „Dr Dragiša Mišović” i lekar Košarkaškog kluba Partizan.

Strašan sam protivnik korupcije. Mnogi pacijenti dođu i pitaju kako da se zahvale, i to u četiri oka, a ja im kažem: „Samo recite kakav ste imali tretman”

– Neko voli petoro dece, neko ne voli nijedno. Neko voli da ga izdržavaju otac i majka, neko ne. Red, rad, disciplina i voljni moment su bitni i da svako dobro izabere da radi ono šta voli. Dešava se da gledam da deca lekara zbog porodične tradicije upisuju medicinu a da to ne vole. To je po meni pogrešno. Kada mi je sin rekao da ne želi da upiše medicinu, rekao sam mu da dođe da ga izljubim – objašnjava dr Jakovljević.

On je objasnio da je uticaj na ono čime će se baviti imala malo genetika, malo vaspitanje, malo okruženje u kome je rastao.

– Smatram da je u medicini i hirurgiji veoma bitno biti human i da pacijent mora da bude na prvom mestu. Učili su nas da treba poštovati Hipokratovu zakletvu. To je najvažnije. Treba voleti svoj posao i usavršavati se. Strašan sam protivnik korupcije. Mnogi pacijenti dođu i pitaju kako da se zahvale, i to u četiri oka, a ja im kažem: „Samo recite kakav ste imali tretman.” Oni odu u čudu. U KBC „Dr Dragiša Mišović” radim već 40 godina – pojasnio je dr Jakovljević.

Svojim neuspehom smatra, kada je bio „mlad i zelen”, što je dozvolio da neki ljudi uđu u njegov život, a nisu trebali tu da budu.

– Bavio sam se manekenstvom pa su se oko mene okupljali neki momci radi lepih devojaka koje su tu bile, a posle su me ogovarali. Ali sve to je mladost-ludost. Nisam imao neke velike neuspehe. Mogao sam da budem profesor u nastavi, a nisam. Mogao sam da budem hirurg u Americi, a nisam. Ali sam jako zadovoljan svojim životom. Pevač Zdravko Čolić mi je svojevremeno rekao: „Vidi kako su ljudi glupi, ogovarali su nas i pričali svašta, pripisivali i što jeste i što nije, umesto da su bili s nama, jeli, pili džabe, družili se sa puno devojaka, išli na koncerte.” To je to – ističe dr Jakovljević.

Na pitanje da li je tačno da je nekom periodu života bio čak popularniji od Čolića, dr Moma sa osmehom kaže da to nije istina i da je to samo Zdravko govorio.

– Nisam bio ni blizu te popularnosti – sa osmehom dodaje dr Jakovljević.

Kaže da nikada neće moći da zaboravi ono što mu je legendarni Mića Orlović, prvi televizijski voditelj u Jugoslaviji, jednom prilikom rekao.

– Lepo je izgledao i bio je legenda, vodio je kvizove, žene su ludele za njim… A onda se nešto dogodilo što ga je mnogo razočaralo. Došao je u porodilište po svoju ćerku u KBC „Dr Dragiša Mišević”. Jedna devojka, mlada osoba, pre toga je rodila neko crnče a zatim je pobegla i ostavila bebu. A ta beba je bila u istoj sobi sa Mićinom bebom. Kada je došao u porodilište, on je prišao da vidi to dete što plače. Tada su krenule priče da je Mića dobio crnče, da je ovo, da je ono, užasne priče… Svašta je doživeo, pa i „pad” u televiziji, iz čista mira su ga šikanirali, smenjivali… Jednostavno, ljudi ne trpe kada neko toliko odskače od ostalih. Sećam se da smo se sreli u jednom klubu, on malo popio, i samo mi je pokazao prstom i rekao: „Nadrljaćeš u životu.” Sa suzama je to rekao, jer je želeo da me upozori da ljudi uspeh ne praštaju. Što ideš više, udaraće te… To je tako. Kada neko nekoga mrzi – opterećuju se njime. A u podsvesti znaju da ta osoba vredi. Pa onda pokušavaju da gebelsovskim metodama, u stilu da je hiljadu puta izgovorena laž istina, spuste rejting toj osobi. A u stvari su svesni da ona vredi i pate zbog toga. Gube vreme što se time bave. Umesto da požele da se druže sa osobom koja je uspešna i da nešto novo nauče, pokušavaju glupostima da je omalovaže. Niko nikoga ne može da izblamira, omalovaži, ako sam čovek to sebi ne uradi. Nisam psihijatar, ali je činjenica da postoji neko zlo u ljudima koje ih tera da „naskaču” na nekog. Znam mnoge poznate ličnosti kojima se pripisuje sve i svašta, jer narod voli senzaciju. A činjenica je da oni koji to rade samo gube vreme – kaže gost „Politikinog” podkasta.

Na pitanje koliko je teško biti lekar vrhunskog tima kao što je KK Partizan, od odgovara da i jeste ali i da ujedno nije teško.

– Javnost ne zna, čak i neki oko uprave kluba, šta ja sve radim. Evo, na primer, jednom igraču je trudna žena pa sam našao ginekologa, jednom dete ima temperaturu boli ga grlo, šalje mi slike grla… Nema dana da nekome nešto ne zatreba. KK Partizan ima dobru školu za sve, nisu to samo igrači. Ako igramo utakmicu u 21 sat u Areni, a neko se povredi, odmah se noću radi vrhunska dijagnostika, snimanje na magnetnoj rezonanci. Do jutra mora da se zna šta je bilo. Nikada ne gasim telefon, ni zbog dece, ni zbog bolnice, ni zbog Partizana, 24 sata sam dostupan, idem i na sve treninge kluba. Bitno je da znamo da li igrači imaju neke probleme, da sve možemo da rešimo. Igrač ne sme da brine. Nisu svi iz Beograda, moramo da pomognemo, ako ima neki problem u porodici, on ne može dobro da se oseća, ne može dobro da igra. Znači, to je sve u sklopu psihologije – da igračima omogućimo sve najbolje – pojašnjava dr Jakovljević.

Gost našeg podkasta je postao poznat i po tome što odmah na klupi ušiva rane igračima, kako bi mogli da nastave sa igrom.

– To je počelo davne 1989. godine. Imam jedan mali sterilan set koji uvek nosim u torbi. Mislim da smo igrali finale Kupa Radivoja Koraća. Igrali su Divac, Petarski, Paspalj, Đorđević, Danilović, Željko Obradović, i desilo se da je Divac, koji je tada bio poznat, kao što je danas Mesi u fudbalu, dobio udarac laktom u arkadu. Rezultat je bio na klackalici, kako se to kaže. Razmišljao sam, dok izađemo i uradimo to i vratimo se, proći će 10 minuta. A ako ostanem tu na klupi i na brzinu otvorim ekspresno set za ušivanje, stavim mu dva šava i on se vrati i igra, to je dobro za nas. I eto u vezi s njim je ispala drama – kaže dr Jakovljević.

Od svih košarkaša najviše udaraca u glavu imao je Zoran Stevanović, čuveni Stragarac. Dr Jakovljević kaže da je bio izuzetno jak i visok, pa su ga obično laktovima udarali u glavu svaki put kada uđe u reket.

– Pomerili su mu grkljan, povređivali su mu i jednu i drugu stranu… Bilo je tu svega i svačega – otkriva naš sagovornik.

Za trenera KK Partizan ovaj lekar ima samo reči hvale, smatrajući ga retko korektnim trenerom, koji nikada neće terati igrače da igraju ukoliko se ne osećaju dobro.

– Izuzetno je korektan prema igračima. Pošten je i prema igračima i prema nama saradnicima – napominje dr Jakovljević.

U košarci često jedna lopta odlučuje sudbinu… I promeni živote igračima. Najviše se pamti trojka Saše Đorđevića iz 1992. godine, koju je dao tri-četiri sekunde pre kraja utakmice, kada je postigao 25 poena, a Predrag Danilović 28 koševa.

– Onda je igračima skočila cena pa su i Đorđević i Danilović otišli u Italiju, postali su zvezde, sve se promenilo. To je ta jedna lopta. Jedna lopta u košu, jedan promišljen gest, i onda ste pukovnik ili pokojnik – priseća se naš gost sretnih trenutaka.

O košarkašima, bez neke lažne skromnosti, misli sve najbolje. I da su veoma pametni, i utrenirani, i vaspitani. U tom sportu mora brzo da se misli. I na Olimpijskim igrama smo bili opet velesila, tako da smo, ipak, mi zemlja košarke – kaže dr Jakovljević.

– Postoji pravilo da kada krenu pripreme, da je potrebno minimum da se odigra deset prijateljskih utakmica da bi se igrači uhodali. Čudni su ljudi, čudni su karakteri. Bitno je ono što uvek govori Željko Obradović nekim igračima: „Hoćeš ili nećeš?” Imaš voljni moment ili ga nemaš. Niko nikoga ne može ništa da natera. Koliko vidim, na početku priprema KK Partizan svi su puni energije, entuzijazma, imaju voljni moment, karakter. Ali moraju da shvate da u sportu treba izdržati i pravdu i nepravdu, i razne udarce. Ranije je bilo duplo manje utakmica, igralo se samo subotom, prvenstvo nije bilo kao što je sada slučaj. Treba taj tempo izdržati – napominje naš sagovornik.

Budući da je sudski veštak, ističe da se svačega nagledao u životu. Tu se vidi karakter naroda, i psihologija, i psihijatrija, sve. Ipak, nikada nije trpeo neke pritiske, ali dolazilo je do raznih duela u sudnici. U svemu što radi kaže da je poenta da gledaš, da učiš. Isto je i u košarci, sediš na klupi i gledaš.

– Ako si sa dobrim profesorima, sa dobrim trenerima, biće nešto od tebe. Tako da sam zadovoljan svojom karijerom. Ljudi jednostavno ne treba da se demorališu. Voljni moment, disciplina i strpljenje su važni. Ništa ne može da se ostvari preko noći – zaključio je gost našeg podkasta dr Jakovljević.

Deci ne treba birati fakultet

Dr Moma Jakovljević ističe da se njegovi roditelji nisu mešali u to koji ću fakultet da upiše, a da nije ni on svojoj deci.

– Niko od moje dece nije lekar. Sin je elektroinženjer, magistrirao je u Francuskoj, jedna ćerka je arhitekta, a druga je završila FON. Voleo sam umetnost, lepo sam crtao, slikao, pa sam prvo upisao arhitekturu. Išla je lepo prva godina dok nije došla matematika. U medicini sam se pronašao. Ostao sam na hirurgiji. Volontirao sam dugo, tri godine i devet meseci radio sam za džabe. Išao sam u operacionu salu, držao kuke starijima, naučio da radim – dodaje dr Jakovljević.

Manekenstvo kao hobi

Za manekenstvo naš gost kaže da mu je bio hobi od koga je moglo lepo da se zarađuje i živi. Pominjalo se da se zabavljao sa najlepšim devojkama u bivšoj Jugoslaviji, poput manekenke Ljiljane Tice i pevačice Nede Ukraden.

– Mnoge afere su mi pripisivali, a ja sam se zabavljao samo sa dve manekenke. Kada sam bio na početku studija pokojna manekenka Tamara Bakić i još neke manekenke su me videle negde u Sarajevu i pitale da li bih bio maneken. Mislio sam da se šale sa mnom. Mislio sam: kakav bre maneken, to mi je bilo čudno zanimanje. Pitali su me koji automobil vozim. Rekao sam da ga nemam i da se prevozim tramvajem. Onda su mi rekli da mogu da kupim auto ako uradim nekoliko revija za sedam dana. Tako sam i uradio. I kupio sam automobil – priseća se dr Jakovljević.

Kada je kupio prvog polovnog „fiću” od svojih para, njegov otac je išao u policiju da proverava da li je ukraden.

– Otac mi je pretio da će me dati na zanat ako ne završim studije. Bilo je to pravilno vaspitanje. Znalo se šta može, šta ne može. Sećam se kada sam diplomirao i dao državni ispit koliko se moja majka radovala, spremala mi je tortu. A moj otac kaže: „Pa šta ako je završio?” Onda dobijem specijalizaciju posle čekanja – iz hirurgije. On mi kaže: „Ma nemoj. Pa šta, dobio si je, treba je završiti.” Bio sam besan i mislio sam da preteruje. Kada sam mu rekao da sam zvanično postao hirurg, rekao mi je: „Alal vera za sve unazad.” Posle 15 godina saznao sam od jednog policajca u penziji da ih je zamolio da me obore na vozačkom ispitu da bolje utvrdim gradivo – navodi gost našeg podkasta.

Ne postoji najbolji doktor

Naš sagovornik kaže da ga zapanje visokoobrazovani intelektualci kada ga pitaju ko najbolje nešto operiše…

– Ko je najbolji za operaciju slepog creva ili za vađenje kutnjaka? Uvek se nasmejem, jer nema najboljih. Ima mnogo dobrih, baš dobrih, srednjih koji mogu da završe svaki posao i malo izolovanih kao i u svakoj profesiji. Tako da najbolji – ne postoji. Dešava se i da me pitaju ko je najbolji košarkaš. Pa nije isto kada je igrao Dražen Petrović, Predrag Danilović, Moka Slavnić, Dražen Dalipagić, ili neko ko igra sada. To je isto kao kada neko pita ko je najbolji vojskovođa. Druga vremena, drugi uslovi. Ima mnogo dobrih – dodaje dr Jakovljević.

Originalni članak: Politika.rs