Taj naš tim je napravljen u „minut do 12“, u hodu je promenjena kompletna koncepcija. Jedna mlada ekipa Partizana, a pola nas se od ranije znalo. Niko nije očekivao da ćemo za jednu sezonu da napravimo ludilo, ma kakvi. I danas, posle 30 godina, kada pomislim na finalnu utakmicu, trenutak kada šut, koji je uputio Đorđević, ulazi kao na treningu, setim se da sam mogao da se srušim na teren od umora…
Ovako se Vlada Dragutinović za Sport klub priseća najvećeg klupskog uspeha srpske košarke, kada je 16.aprila 1992. u Istanbulu osvojena evropska titula. U godini svojevrsnog jubileja, pomešana osećanja, povratak u već davnu prošlost, pojedinačne karijere, kojima je najvredniji trofej „dolio“ raketno gorivo… Tog proleća, ceo svet je bio njihov, crno-beli…A leta 1991. kada su započeli pripreme, mnogo je bio izvesniji nestanak Jugoslavije, nego evropski naslov najboljeg srpskog kluba. Teško da je bilo te „Kleopatre“, kojoj bi se „javio“ takav rasplet.
„Sve je bilo kao neka „ad hok“ varijanta. Kao da je u tri dana sve promenjeno, od postavljenja Željka Obradovića na mesto trenera, pravo iz patika, kao i Milenka Savovića za sportskog direktora. Pa i on je naprasno završio igračku karijeru. I mene su doveli preko noći, po drugi put u Humsku. Nije mi to bio šok, naprotiv. Već sam igrao sa Slavišom Koprivicom, Ivom Nakićem, Predragom Danilovićem… Većina nas nije imala preveliko iskustvo, ali smo bili baš tim, bez većeg generacijskog jaza.“
Desno, levo, desno…
„Profesor Aleksandar Nikolić, savetnik Obradovića u sezoni 1991/92 bio je specifična pojava. Često je „provocirao“ odnosno testirao igrače da procenjuju situacije tokom igre, ali i da nalazimo najbolja rešenja. Da svi imamo ideju, kako u odbrani, tako u napadu. Tako „ide“ trening, podeljeni u dve ekipe. Jedni povedu napad, tek će profa:“Šta je bolje rešenje, da idete desno ili levo?“ Odgovoriš prvo, a on će:“Ne, ne, nego levo.“Pa, tako nekoliko puta, dok u nekom trenutku ne shvatiš da je isti đavo, levo ili desno. Poenta priče je da je hteo da vidi da li i kako razmišljamo. Ih, bilo je hiljadu situacija sa profom.“
Šta vam je prolazilo kroz glavu kada ste počeli pripreme u jednom totalno renoviranom sastavu i stručnom štabu?
„Sigurno da nismo razmišljali o Kupu evropskih šampiona, kako se onda zvalo najprestižnije klupsko takmičenje. Naravno da nije nedostajalo motiva, energije, želje za dokazivanjem, kako to već ide. Mislim da ni javnost, posebno u tim politički turbolentnim vremenima nije nešto posebno od nas očekivala. Osim da vide koliko može Obradović kao početnik u novoj ulozi. U takvoj atmosferi minimalnih očekivanja, bilo je logično da mlad tim dosta radi, napreduje i postepeno raste. Rezonovao sam da sve to može da bude lepa priča u smislu razvoja. Niko nije pomišljao na vrhunske rezultate već u prvoj sezoni, nego eventualno za dve, tri godine.“
Lakše ste se adaptirali na dojučerašnjeg saigrača kao šefa kraj aut linije nego na pomisao da možete da „uzdrmate“ Kontinent?
„Na Željka sam se navikao još kada sam kao klinac zaigrao za prvi tim. Bili smo ista (plejmejkerska) pozicija, ali on već prekaljen igrač. Sećam se neke utakmice protiv solunskog PAOK, kada sam dobio šansu od desetak minuta, ali sam se povredio. E, sad, kada sam po drugi put stigao među crno-bele, samo se pričalo o njemu kao treneru. Svako ko ga je iole znao, a ne delio svlacionicu sa njim, nije bio iznenađen takvim raspletom. I dok je bio „samo“ organizagtor igre, postavljao se kao trener. Ne u smislu da je pravom kouču rušio autoritet, već je aktivno sarađivao sa njim. Znate kada kažu da su plejmejkeri produžena trenerska ruka na parketu. On je bio baš takav. Zato je i bilo normalno da jednog dana povede ekipu. Možda ne baš na takav način, pošto je ekspresno završio karijeru iako se spremao sa reprezentacijom za EŠ 1991, ali… Meni nije bio šok što mi je postao trener. Što se ne bi moglo reći za evropsku titulu.“
„Željko i ja smo se kao saigrači relativno dosta lepo družili. Pre nešto više od godinu dana je postao deda jedne Mile, a njegove Anje se sećam kada se rodila. Prvi rođendan smo joj slavili u tada kultnom novobeogradskom kafiću „22.decembar.“ Držao sam je u naručju, sve dok nije zaspala. Bila je plava lutkica. Iz takvog odnosa, koju godinu kasnije, nije mu bilo teško da gradi timsku harmoniju kada je postao trener. I u drugačijim ulogama, sa autoritetom, znanjem, zajedništvom do evropskog trofeja.“
Radost što je Partizan dobio dozvolu FIBA da zaigra u KEŠ kao predstavnik zemlje, koja je polako i sigurno nestajala u ranije poznatim granicama, brzo je ustupila mesto brizi zbog uslova da ne sme da bude domaćin u Beogradu, niti bilo gde od onoga što je preostalo od SFRJ.
„Madridsko predgrađe Fuenlabrada je bilo mnogo daleko od kuće. Želiš da budeš maksimalan profesionalac, ali nisi mogao da se fokusiraš samo na košarku. Treniraš maksimalno, ali, tamo čuješ ili pročitaš razne vesti, one sa druge strane, dosta različite od onih u rodnom gradu. Pa se setiš porodice, neizvesnosti, ne može da te ne pogodi, nije bilo lako. Ipak, toliko smo vremena provodili zajedno, pravili sjajnu atmosferu i mnogo brzo košarkaški rasli, da smo i stvari koje nemaju veze sa sportom, lakše preživljavali.“
Crno-beli su generacijski ponosni na svoje „grobare“, a u sezoni 1991/92, neki „tuđi“ navijači su ih odmenili na najlepši mogući način.
„Međusobno smo „kliknuli“. Mi kao totalni autsajderi iz tamo „nekog“ Beograda u jednom tada novom, prigradskom naselju. Izgledalo je kao smo im se ponudili u pravom trenutku, a oni nisu imali sportske junake koje bi bodrili. Bili smo borbeni, iskreni i mladi, oni kojima je bilo lepo da dođu na trening u dvoranu u Fuenlabradi, tako dalekoj od Beograda. Malo je reći da smo se osećali kao kod kuće.“
Put do završnice
Solnok – Partizan 65:92, 72:89.
Grupna faza: Komodor Helder – Partizan 75:81 (77:111 prvi meč), Partizan – RMP Mehelen 87:67 (72:86), Partizan – Filips 86:70 (94:89), Huventud – Partizan 79:76 (75:76), Bajer 04 – Partizan 80:73 (69:93), Partizan – Estudijantes 75:79 (72:75), Aris – Partizan 75:83 (65:99).
Četvrtfinale: Partizan – Knor Virtus Bolonja 78:65, Knor – Partizan 61:60, Knor – Partizan 65:69.
Posle tri decenije, na pomen fajnal fora u Istanbulu, koji detalji, osim božanske trojke Aleksandra Đorđevića, prvo iskoče iz vremenske „fioke“?
Joj, šta da kažem?! Sećam se da smo nešto „sitno“, sa četiri, pet poena poveli u finišu utakmice sa Huventudom. Još ću da kažem da smo igrali pametno, pa i jesmo, ali… Neke lopte su nam završile u autu, pa smo ušli u najveći mogući rizik. Mogli smo sve da „prospemo“, celu sezonu, a dogurali do finala. Čak i u tom meču osetili da ih „imamo“, da mi „to“ možemo, kao kada smo krenuli od četvrtfinala sa bolonjskim Knorom. Kada je Sale uputio šut, bio sam levo od njega, pratio šta će da se desi, sa „pola oka“ na semaforu. Kada je poentirao, krenuo sam da skočim da Đordi Viljakampa ni slučajno ne primi loptu. Sledećeg trenutka, pamtim da sam se naslonio na neku reklamu kraj terena, a dotrčava Saša (Danilović) sa klupe za rezervne igrače, jer je meč ranije završio zbog pet faulova. I kako samo on to zna, drmnuo me za rame kao udar groma i povikao: “Hajde d….., šta si se ukopao, dobili smo ih, mi smo šampioni!“ A ja, ma nisam mogao da se maknem, činilo mi se da ću da se srušim na parket.“
Slike sa tog puta do evropske titule, i danas bljeskaju, kao da je sve bilo juče…
Prvi meč četvrtfinala, jedino domaćinstvo u „Pioniru“, pobeda nad Knorom i, misao da može nešto da bude od nas. Osetili smo da nisu bauk, da nismo daleko od njih po kvalitetu igre, iako smo na „mišiće“, kao četvrti u grupi, ušli u eliminacioni deo protiv velikog favorita. U toj utakmici smo ih potpuno držali pod kontrolom, a malo je nedostajalo da fajnal for obezbedimo već u revanšu u Bolonji. Da ne primismo trojku Jurija Zdovca, ispred naše klupe. Nismo strahovali ni od majstorice, koje znaju da budu kobne kada propustiš da posao završiš u dva duela. Bilo je: “Daj da se stisnemo, imamo ih…“ Tako je i bilo.“
Te sezone čak tri puta ste dobili italijanski Filips, sve sa polufinalom KEŠ?
Kada smo se sastajali u ligaškom delu, mislim da su nas malo potcenili, bili su to za njih, porazi bez posledica. Inače, imali su strašan tim, na čelu sa Derilom Dokinsom, tada najboljim igračem NBA lige na privremenom radu u Evropi. A bili su tu još Rikardo Pitis, pa Džoni Rodžers… Ali, ti uspesi su nam dali krila. Shvatili smo da i u polufinalu možemo da odigramo bez viška respekta i da imamo šanse.“
Partizan je u poslednje tri i po decenije, četiri puta bio učesnik fajnal fora, poslednji put 2010. godine. Čak i poređenje sa završnicom u Parizu, ne bi bilo adekvatno otkada je drastično povećan broj klubova, utakmica i promenjen takmičarski format. Ipak, pitanje za nezahvalan odgovor – može li Partizan da reprizira evropsku titulu?
„Mora dosta stvari da se poklopi, mentalno i fizički, u igračkom sklopu, uz svu izuzetnu konkurenciju. Ali, Željko (Obradović), nije se za džabe vratio,“ jasna je aluzija Dragutinovića na najbogatiji trenerski „si vi“ u kome je čak devet evropskih titula sa pet klupskih velikana.
Fajnal for u „Abdi Ipekčiju“
Polufinale
Partizan – Filips 82:75 (31:35)
Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.
Filips: Dokins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.
Finale
Partizan – Huventud 71:70 (40:34)
Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).
Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.
Originalni članak Sport Klub
