ĐORĐE Tanasković je mladić za desetku. Vredan, uporan, savestan, skroman, sportista za divljenje. Vaterpolistu Partizana ni naporni treninzi ni mnogobrojni izazovi ne sprečavju da u roku polaže ispite na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.
– Ostala su mi još četiri ispita i diplomski rad – ponosno priča 23-godišnji Tanasković.
Kao i svaki klinac, Đorđe je poželeo da trenira fudbal, ali roditelji mu to nisu dozvolili. Tako je prvo u “Pinkiju” naučio da pliva, potom je u Zemunu savladao tajne vaterpola, da bi u 11 godini postao član Partizana.
– U mojoj porodici se podrazumeva fakultetsko obrazovanje. Mama koja je profesor na Farmaceutskom fakultetu me je zajedno sa tatom motivisala da idem redovno na treninge, ali i da ne zapostavim školu – priča Tanasković.
Kao darovit vaterpolista, igrao je za mlađe selekcije Srbije. Diči se sa dve svetske bronze i jednim evropskim srebrom. Ali nije dobio šansu u A reprezentaciji.
– Kada sam video širi spisak, da su ispred mene i mlađi, shvatio sam da se na mene ne računa. Razgovarao sam i sa selektorom i on me je podržao da se posvetim fakultetu – ističe Tanasković.
Priznaje da su mu se prijatelji čudili kada im je rekao da će da studira elektrotehniku.
– Većina me je pitala kako ću uspeti da to postignem, a ja sam im rekao da ću pokušati. U prvoj godini ritam je bio ubitačan: ujutru i uveče trening, a između predavanja. Srećom, treneri su imali razumevanja, pa su mi dopuštali da preskačem poneki trening ili utakmicu zbog kolokvijuma.
Poslednjih sezona pravio je, zbog ispita, i dvomesečne pauze u toku sezone:
– Profesori i ne znaju da sam sportista, tako da sam molio trenere da me puste. Igrao sam samo bitne utakmice.
– Mislim da je to priča koja nema kraja. Svake godine ekipa je sve mlađa, budžet sve tanji, a uslovi sve lošiji. Voda je hladna, stalno se mole država i pojedinci za pomoć. A od toga slaba vajda, jedino igrači izvuku više nego što se od njih očekuje. Ne znam kako će ovo da se završi. Mlade igrače jedino motiviše to što konkurišu za A reprezentaciju.
Ocenama se nikad nije previše opterećivao:
– Prosek mi je 8. Da sam se posvetio samo fakultetu, kao moja sestra koja na Medicinskom ima prosek 9,50, verovatno bih bio bolji.
Tanasković podseća da samo vrhunski vaterpolisti mogu da žive od sporta, i to samo dok su aktivni.
– Uvek sam se pitao šta ću da radim kada završim karijeru. Nijedan klinac ne voli školu, ali što je stariji, vidi da je lepo kada sazna nešto novo, kada se razume u neku oblast, osećaj je divan kao kada osvoji medalju na velikom takmičenju.
Kada diplomira, planira da nastavi da se obrazuje.
– Voleo bih da upišem master u Italiji ili Nemačkoj, i da nastavim da igram.
Đorđe priznaje da mu je sport mnogo pomogao da bude uspešan mladi čovek:
– Sport odvaja decu od ulice, nauči ih da se bore, da se lako ne predaju, da ne odustaju, da se organizuju, da sve rade maksimalno.
