Neočekivano topao dan za prvu polovinu marta meseca. “Grobari za nas” organizuju revijalnu utakmicu, sa ciljem prikupljanja pomoći za KK Partizan. Obična, beogradska kafana.
“Provincijalac, ‘de si ti“ – dobro poznat glas.
- Dobar dan, Grbović Gorane.
Seda. Širok, topao osmeh, mutan pogled i uobičajena rečenica :
“Mile, daj nam kilo prasećeg, kupus, litar kisele i hleb.“
Dobro pečenje, sa rebara.
- E, Grboviću, hteo sam da te pitam neke detalje…
“Nemoj i ti, molim te. Nemoj samo o Limožu 83. to svi pitaju“
- Odakle ti u Kruševcu ?
“Kako odakle, pa majka me tamo rodila.“
- Znam bre, nego Grbovići su Crnogorci, valjda?
“Iz Sjenice je ćale, gorštak. Jesu, jesu Crnogorci.”
- A majka iz Kruševca?
“Jeste, Radmila je iz Kruševca, glumica bila. Sve sam ih upoznao po kafanama kao klinac – Đuzu, Taška Načića, Čkalju, svi su iz Kruševca“
- A odakle ti i košarka ?
“Pa Ljubljana ’70. Svi su se napalili na košarku, šampioni sveta, ludnica bila u celoj Jugoslaviji.“
- Kad postade ozbiljno?
” Ne znam tačno ’74. ili ’75. došao Partizan da igra u Kruševcu. Došlo par ozbiljnih igrača, Toša je bio, Čermak, ne znam ko još. Na otvorenom se igralo, a bila kiša. Ja leteo po barama k’o ludak neki, mogao sam vrat da slomim. Odmah me snimili. Klinac, dobro se kreće u reketu, dobar odraz.“
- Posle ?
” Šta posle? Pa Republičko prvenstvo srednjih škola bilo u Čačku, mi igrali za Kruševac. Razvalio ih ja, prvo poluvreme. Onda otrčao neko na poluvremenu po profesora Nikolića da dođe da me vidi. On tada 1978. godine, kao svetski šampion iz Manile došao da bude trener Borca. “
- Znači krenula te bila šara ?
” Ma jok bre, nisam tada šutirao uopšte, nisam mogao da pogodim ništa. Nego federi, bato. Odraz, metar iz mesta. Šta god padne u reket, ja pokupim i zakucam. Zakucao sam, ja mislim, 15-20 puta na toj utakmici. Posle priđe Profa, predstavi se, raspita se ko sam, šta sam i kaže da sam postao juniorski reprezentativac, idem na Svetsko prvenstvo juniora u Brazil. I da bi bilo dobro, da kao juniorski reprezentativac igram za nekog prvoligaša, da bi on voleo da dođem u Borac“
- A Partizan ?
” Šta Partizan ? E, pa ispade da smo jedini zbog tog Partizana propatili Saša Danilović i ja. Jedini smo nas dvojica dobili od Saveza jednogodišnju suspenziju, da ne igramo godinu dana, zbog prelaska u Partizan. On iz Bosne, ja iz Borca. Ali je njemu lakše bilo, on je popio suspenziju sa 16, njemu je tad i odgovaralo da trenira samo, a meni su trebale utakmice, ja sam bio formiran igrač. Džomba sam bio već 🙂 “
- Pa koja je to sezona, ta tvoja pauza, 80/81 ?
“Da, šampionska. Treća titula. Reba bio trener. Praja otišao, niko nije očekivao da ćemo da uzmemo. Na kraju, mi i Cibona po tri poraza, mi prvi. Kića razvalio, celu sezonu vukao. Ja gledao, navijao, trenirao.“
- A onda, 81/82 igrali smo i Kup šampiona ?
” Ma da, ljudi ne znaju. Mi smo tad na korak bili od finala,iz grupe se išlo u finale. Mi smo imali utakmicu sa Skvibom, to ti je Kantu italijanski. Izgubili smo 16 razlike u Italiji. Trebalo nam 17 u Beogradu da budemo bolji od njih i uđemo u finale Kupa šampiona. Vodimo 17, zadnji minut. Možemo da čuvamo loptu do kraja. Gotovo bilo, finale pred nosom, samo da se završi. Italijani navuku Ristanovića. Naprave mu livadu, da može da prođe na polaganje, da završi. On se zaleti, popije rampu. Oni daju koš iz kontre, završi 15. A mogao je da drži loptu do kraja. Tad Kića nije igrao, bio je u Skavoliniju. Praja se vratio i Moka prešao iz Zvezde kod nas. Boban Petrović igrao, Arsa Pešić, Miško Marić, Savović,dobro smo igrali. I Kerkez je mislim igrao. Mile, daj još litar kisele.”
- A prvenstvo?
“Uveli su plej of, mi bili prvi u regularnom delu, ali nas Cibona dobije 2-0 u finalu plej ofa. Ja sam tada igrao malo, Praja, Boban, Arsa su bili 3-4 pozicije.“
- Onda si počeo da nabijaš statistiku, kao Ameri?
“Ma nisam, bre. Nego sam jednostavno postao glavni igrač. Smena generacija, Kiće i Praje nema, postao sam lider. Dve dobre sezone sam odigrao, preko 20 poena prosečno, ali ekipa prosečna, daleko od trofeja. ’83 sam igrao evropsko prvenstvo, to ti je taj famozni Limož, tuča. Ma glupost bre, neko zakuca Kiću laktom, posle nekog bloka. Posle tuča počne. Moka se popeo na zapisnički sto, nabada redom koga stigne. Vidim ovog Menegina, juri ka meni. Div čovek. Šta ću, uzmem onaj plastični nožić. Znači, nije nož kao što novinari pišu. Nego ona plastika za skidanje bandaža. Ulična psihologija, krenem ja, on se povuče. Mene pukne adrenalin, jurim ga po hali, on beži. Bilo na tv-u, novine bruje, Grbović jurio Menegina po terenu, ma cirkus. Popijem ja suspenziju, do kraja prvenstva diskvalifikacija. Dešava se to. Sretali smo se mi posle, igrao on za Trejser milanski protiv Partizana, igrao i za reprezentaciju njihovu u Grčkoj ’87. Sve najnormalnije, bilo pa prošlo. Ali, priča ostala.“
- To je jedna od glavnih anegdota za tebe vezanih. I ono kad si vratio loptu Borcu u Čačku, zadnji minut utakmice. I ono za sudiju Kurilića i tri podignuta prsta. A ima i ono kad si gađao loptom navijače Šibenke u Šibeniku, kad si u Zagrebu protiv Cibone uletao u publiku da se biješ, pa kako si kasnio na pripreme reprezentacije, dolazio pijan.
” Ma to za Čačak, jeste bilo. Zadnji minut, sudija da loptu nama,a meni prešla preko prsta. Ja pokažem, nije naša, ja sam izbio. Cela hala ovacije. Dobili smo to tesno. Mogu da zamislim šta bi bilo da nismo. Ma, pazi, ja sam imao emociju, to je publika kapirala. Da sam emotivac, i individualac i malo ekscentrik. Zbog toga su me Grobari obožavali, a ostali i ne baš. Bilo je tih tuča, čuda, svačega. Mladost, ludost. Mile, naplati.“
- Zaboravili smo i ono kad si u Zagrebu presekao loptu, istrčao kontru, krenuo na kucanje i promašio. I umesto da pokupiš loptu i daš koš, ti se baciš na parket i uhvatiš za glavu?
“Ma ima to na youtube-u, to ti je to, emocija. Razočaranje što sam promašio. Mi smo igrali iz srca tada, bar ja. “
- I onda, šampionska 86/87.
“Tri moje najbolje godine, ta 86/87 i sledeća 87/88 u Partizanu i 88/89 u Granadi u Španiji. To su bile moje tri sezone. Mi smo dobili Zvezdu 2-0 i osvojili četvrtu titulu. Ja sam rešio tu drugu utakmicu. 30 poena, 6 od 8 za tri, to je onaj snimak kad Vladanko Stojaković govori – šesta trojka Gorana Grbovića. Ali, da bi bilo 2-0, mora prvo da bude 1-0. Sava im je spakovao 25 u prvoj utakmici, ja 30 u drugoj.”
- I čuveni tajm aut pre zadnjeg napada…
“Dešava se to. Dule je crtao neku akciju. Ja sam odigrao po svome, šutnuo za tri i pogodio taj zadnji napad.“
- Igrao si evropsko prvenstvo u Atini, bronzana medalja, korektno si odigrao, baš dobro. Pa Univerzijada ’87. Zagreb, opet dobra igra, prva petorka reprezentacije. Sledeće dve sezone su bile odlične za tebe, ali Duda Ivković te nije zvao u reprezentaciju. Nepravda?
“Olimpijada Seul, Evropsko prvensto Rim me nije zvao. Zaslužio sam poziv, ne volim nepravdu, boli to dan – danas. 88/89 pre Evropskog prvenstva, igrao sam u Granadi u Španiji. 28 poena prosečno po utakmici u ACB ligi. Drugi strelac lige. Dražen prvi strelac lige sa 28,5, ali u Realu. Ja u maloj Granadi. Malo je nedostajaIo da oborim rekord lige po broju poena na jednoj utakmici. Ubacio sam 52 poena. San Epifanio drži rekord ACB lige, sa 54 poena. I posle svega toga ovaj me ne pozove u reprezentaciju.”
- A 87/88, tvoja poslednja u Partizanu? Igrali smo Kup šampiona, otišli na fajnal for u Ganu, bili prvi favoriti i nismo osvojili Kup šampiona.
“To svi znaju. Neiskustvo nas je koštalo titule. Ja sam imao 27 godina, ali Paspalj, Divac, Đorđević su bili mladi. I klub nije bio organizaciono dorastao evropskoj tituli. Mi smo posle deset kola u grupi imali 9-1. Već se bili plasirali na fajnal for, četiri kola pre kraja. Ja sam redovno ubacivao preko 30 poena, nekada i 40. Ej, Kup šampiona, redovno preko 30 poena, 6-7 utakmica preko 30 poena. Svima, Trejseru, Makabiju, Barseloni. Barseloni sam dao 31 u Barseloni i 31 u Beogradu.A nije lako tamo igrati, u Blaugrani. To je dobra ekipa bila, Solozabal, San Epifanio, Sibilio, Himenez, Feran Martinez, Mekdauel, Noris. Sa te utakmice postoji jedna anegdota. RTS je radio prenos, komentarisao pokojni Vladanko Stojaković, ali sukomentator je bio Kića. I tokom drugog poluvremena Kića kaže – mora još neko da se priključi, ne može Grbović sam da pobedi Barsu. I ja onda dam još tri trojke i pobedimo. Vladanko i Kića ćute, šta drugo, šta da kažu. Onda fajnal for, Gan, šutnem 5 od 15 za tri. U utakmici života, karijere, promašim 10 trojki. Ispadnemo od Makabija. To ti je sudbina“
- Te sezone nismo osvojili ni kup ni prvenstvo.
” Jeste, kup je igran u Rijeci. Razvalili smo Jugoplastiku prvo poluvreme, i onda krene ta njihova kuhinja van terena, te nesportske stvari. Onda je bila ta situacija, sa sudijom Kurilićem. Dam trojku, on pokaže dva poena. Ja priđem i podignem mu treći prst. Znao sam da nisam nagazio liniju, bio sam siguran. On meni tehničku, krene nervoza, tenzija. Posle je bila i tuča. Burić je počeo. Jesam ih ja pobacao po terenu, to su bili nokauti. Njega, Sretenovića, Duška Ivanovića. Ali, iz ove perspektive, šta mi imamo od toga. Oni su dobili batine, ali su uzeli trofej.“
- Uzeli su i titulu, znači bili su bolji?
” Nisu bili bolji. Samo smo mi bili naivniji. Mi smo igrali košarku, nama je to bila igra. Jugoplastika se pridržavala gesla – cilj opravdava sredstvo. Znači, nisu bili bolji, mi smo bili naivniji. I nije tačno da su više trenirali, nisu i mi smo dosta radili.“
- Ta ’88. kao da je označila celu tvoju karijeru.
” Baš tako, ta ’88. to sam ja, moj život. Moglo je da bude mnogo dobro, neviđeno dobro. Šampioni Evrope smo mogli da budemo, sve trofeje da pokupimo, da nebo bude granica. Ali, nije se desilo, na kraju se ništa nije desilo, ni jedan trofej. A izgledalo je da će mnogo dobro biti. Kao što ekipa te sezone nija postigla, koliko je mogla, tako je i sa mojom karijerom. I ja nikada nisam postigao koliko sam mogao, to će svi da ti kažu. “
- Sa 29 si prekinuo karijeru?
” Da, dosta mi je bilo svega, težak je to bio period neki za mene. Manjak motiva, neki brodolomi, svašta se skupilo. Takav sam, kakav sam. Emotivac, ne volim nepravdu. To košta.“
Zvono sata. Šest je ujutru. Moram da ustanem. Što sam stariji, kasni noćni odlasci na spavanje mi sve teže padaju. Sinoć sam legao u jedan, gledao sam “Zonu press”. Kod Tegija je gost bio Goran Grbović. Pričao je o “košarkaškoj strategiji i taktici, par ekselans”. Ustajem nekako, vučem se ka kupatilu, prisećam se šta sam noćas sanjao. Kao da sam sanjao Gorana Grbovića, ponovo. Sve češće ga sanjam, ta ’88. je večita frustracija. Umivam se, a u glavi mi neka čudna, ničim izazvana rečenica:”Grbović Gorane, ikono naša, Grbović Gorane, ikono naša.” Moram kafu da popijem, da se rasanim.
