Ima Đorđe Balašević poznatu pesmu “Noć kad sam preplivao Dunav”, a ledene februarske večeri 2005. godine, Partizan je preplivao – Dnjepar.
Prolazi 15. godina od tog uspeha, od te pobede koju još nijedan srpski klub posle nije nadmašio, niti izjednačio. Igrali su potom i Partizan i Crvena zvezda (dva puta) u Ligi šampiona, došli po jednom i do evropskog proleća, ali nisu uspeli da naprave korak dalje, kao tim Vladimira Vermezovića tada u Ukrajini.
Ostala je ta utakmica kao crno-bela lična karta Miroslava Radovića, momka koji je ušao s klupe i pod pretnjom trenera Vermezovića, koji je zaustio da mu vikne da više nikada neće igrati za Partizan, postigao gol koji je doneo crno-belima meteorski let na tadašnjem Meteor stadionu (1:0).
Prvi meč u Beogradu igrao se na snegu, koji je padao i tokom utakmice. Igralo se crvenom loptom, po crvenim linijama na terenu, a proslavio se novajlija Obiora Odita, koji je postigao oba gola za Parni valjak. Ali, Dnjepar je odneo kući obećavajućih 2:2.
Revanš je bio utakmica koju će navijači dugo pamtiti. Po napetosti, drami na kraju, ali i celom toku. Međutim, verovali ili ne, fudbaleri Partizana danas, 15 godina kasnije, najviše pamte nešto drugo.
Tadašnji štoper crno-belih Nenad Đorđević na sam pomen meča u Ukrajini, odmah ispaljuje:
“Zima! Neviđena zima. Igrali smo u Beogradu po snegu, bilo je hladno, ali je u revanšu u Ukrajini bilo nešto nezapamćeno. Imali smo u to doba dvojicu baš zimogrožljivih igrača, Ivicu Kralja i Batu Mirkovića, takvi su bili tokom celih karijera. Izašli smo noć pre utakmice na trening, Ivica je obukao maltene ronilačko odelo na sebe, Bata sa čuvenim problemom s leđima… Gledamo smo između sebe kada smo izašli na teren, Vermez s nama, pitamo se da li je ovo moguće“.
I neumorni vezista Partizana Albert Nađ prvo što pominje je ta neverovatna zima. Kaže, za 20 godina karijere takvu nikad ni pre ni posle nije doživeo.
„Strahota od hladnoće! Baš smo pre dva-tri dana pričali o toj utakmici ovde na pripremama u Turskoj, Đole Pantić je sa nama, i složili smo se da je više pamtimo po toj neverovatnoj hladnoći nego po pobedi“.
A, Nađ otkriva još neke detalje koje šira javnost ne zna ili se ne seća tih detalja iz novina u ta dva februarska dana.
„Ne mogu da zaboravim koliko su Ukrajinci činili sve da nam zagorčaju život od trenutka kada smo sleteli u Dnjepropetrovsk. Prvo su nas držali na aerodromu skoro tri sata, pogotovo Boju, Oditu i Emegharu. Kada smo napokon došli do hotela, nisu nas pustili da uđemo, navodno, nismo platili. Držali su nas neko vreme napolje. Kada smo išli na trening, sve je bilo u redu, ali sutradan kada smo kretali na utakmicu, poslali su nam autobus u koji može da stane 12 osoba. Posle toga je stigao drugi, koji nas je vozio barem pola sata duže nego dan ranije“.
Dva dodatna detalja koja pamtimo sa tog treninga u Dnjepropetrovsku: Ukrajinci su igračima umesto flašica vode, što je praksa svuda u svetu, doneli – kanister. A, onda je trener domaćih Kučerevski (poginuo godinu dana kasnije u saobraćajnoj nesreći) odgledao iz lože ceo poslednji trening Partizana, što je neverovatno.
Ističe Nenad Đorđević još jedan bitan detalj iz uvertire utakmice.
„Dobro ste me podsetili kad ste pomenuli trenera Dnjepra. Sećam se da je dan pre utakmice dao neku izjavu za njihove medije kojom nas je strašno iznervirao. Kazao je za nas da smo nekakvi medvedi, nešto tako (medvedi na biciklu, prim.aut), a to nas je pogodilo, iznerviralo, dodatno motivisalo. Nadovezalo se onda i Sašino isključenje…“
Na pomen Ilićevog crvenog kartona, Nađ se nasmejao. U tom trenutku mu nije bilo nimalo smešno.
„Šta sam sve rekao Saši kada je dobio crveni… „Pomenuo“ sam mu sve do čukundede (smeh). Tukli su ga od prvog minuta, taj jedan što mu je bio dodeljen za čuvara, to je bilo strašno. Saša više nije mogao da izdrži. Najgore je bilo što ga je udario, pa pljunuo bukvalno ispred sudije Nemca. Sve i da nije hteo da mu da crveni, nije imao kud“.
Tukli su najkreativnijeg igrača Partizana, ali „tuče“ je bilo i ispred gola crno-belih, priznaje Nenad Đorđević.
„Dnjepar je bio jako neprijatna ekipa, da ne kažem prljava. Imali su u napadu Kornilenka, sa kojim sam kasnije igrao u Rusiji, a koji je voleo duele, da udari, s njim smo se „kokali“ tokom cele utakmice. Imali su još jednog špica brzog kao vetar, pa im je „desetka“ bila sjajan fudbaler. Davili su nas, ali bili smo dobri, čvrsti. Naša ekipa je bila jako iskusna, rekao bih da smo ih prošli na kvalitet i karakter. I na taj crveni karton Saše Ilića (smeh)“.
Đorđević priznaje da se svih detalja iz finiša meča, kada je pala odluka ne seća. A, samo tri-četiri minuta pre legendarnog pogotka Miroslava Radovića, Simon Vukčević je pogodio stativu iz slobodnog udarca.
„Ne sećam se mnogo detalja, nije mi to najjača osobina. Tu bi Bata bio idealni sagovornik, on se seća svega živog, prava je enciklopedija“.
Ipak, sećanje Alberta Nađa je i dalje sveže, kao da je utakmica juče bila.
„Posle svega što se dešavalo, mi smo sa desetoricom igrali kao u transu. Skoro sat vremena. Rešili smo bili da ih prođemo, jer smo znali da smo bolja ekipa. Znali smo da možemo. Ni kada je Simon pogodio stativu pet minuta pre kraja, nismo o tome razmišljali, nije nas slomilo, samo smo nastavili da napadamo. Mire kada je ušao u igru, prve tri lopte je izgubio. Vermez mu je podviknuo da ako još jednu izgubi, peške će se vratiti za Beograd. I onda – gol. Neverovatan, neprirodan šut, desnom spoljnom na loptu koja stiže s desne strane. I golman Dnjepra je kasno video loptu, kada je prošla šumu nogu. Posle toga je sve bilo drugačije, više nismo osećali onu zimu“.
Seća se Albert i susreta s grupicom navijača posle utakmice.
„Pamtim neke naše momke, navijače, koji su jugom došli na utakmicu (smeh). I taj jugo je na kraju ostao u Ukrajini, kao muzejski eksponat, nije više mogao da upali. Mi smo skupili neki novac da pomognemo tim momcima da se vrate kući. Svaka im čast, dokazali su kolika je njihova ljubav prema klubu“.
Posle Dnjepra došao je dvomeč sa CSKA iz Moskve. Ruski klub je posle 1:1 u Beogradu slavio 2:0 u Krasnodaru i to je oba gola postigao u poslednjih pola sata. Za Nađa je i pored odlične igre Partizana u oba meča, a pogotovo na JNA, ostala žal zbog tog poraza.
„Da nismo u narednom kolu naleteli na CSKA, koji se namučio s nama iako je bio objektivno bolja ekipa, a posle se prošetao do trofeja, mislim da smo mogli baš daleko da stignemo. Mi smo i CSKA nadigrali u Beogradu, Akinfejev je odbranio brdo šansi, na kraju smo dali gol iz penala pred kraj, dok su oni maltene iz jedinog šuta na utakmici postigli gol. Imali smo te sezone baš ozbiljnu, iskusnu ekipu, jer su pored nas koji smo bili u klubu i igrali Ligu šampiona sezonu ranije, još došli Mirković, Tomić, Ćirić, Saveljić. CSKA se posle nas prošetao do trofeja, Okseru je dao pet komada. Stvarno mi je krivo, mislim da smo mogli još dalje, mnogo dalje“.
Ostaje u vazduhu pitanje koje se često poteže među navijačima Partizana: Da li je jači bio tim koji je 2003/04 igrao u Ligi šampiona ili ovaj koji je naredne sezone stigao do osmine finala Lige Evrope? Nenad Đorđević i Albert Nađ su bili prvotimci u oba sastava, pa su samim tim idealni sagovornici da daju svoje ocene.
„Mislim da je ekipa koja je igrala kod Vermeza imala više taktičkog iskustva. Dosta je igrača promenjeno u odnosu na Ligu šampiona, ostali smo Kralj, Nađ, Saša, ja. A, došli su Bata, Ćira, Tomić, Saveljić. Sazreli smo kroz utakmice u Ligi šampiona, nosili smo se sa prejakim Realom, sa Portom koji je postao prvak Evrope te sezone, imali meč loptu za proleće protiv Marselja. Izbrusile su nas te utakmice i još kada su nas pojačali igrači prekaljeni u inostranstvu, bili smo naoružani velikim iskustvom. Teško smo primali golove, pogotovo u našem prvenstvu“, ocenjuje Đorđević.
Gotovo isto mišljenje ima i Nađ.
„Ako ćemo iskreno, mislim da je ekipa iz Lige Evrope bila taktički bolja. Umeli smo da igramo na rezultat. Što se tiče tima iz Lige šampiona, mogli smo bolje da prođemo, ali nismo bili dovoljno iskusni. Mi smo najubedljiviji poraz doživeli u Marselju (3:0), gde smo do prvog gola bili bolji, imali više šansi, na kraju ostali i bez igrača i tek posle toga smo pali. Sa Realom u Beogradu smo bili egal, sa Portom isto. U Madridu smo tesno izgubili, u Portugaliji takođe, nisu nas nadigrali. Protiv Marselja na JNA, direktno za proleće u Evropi, ponovo smo bili bolji i promašili mnogo šansi. Nedostajalo nam je to taktičko iskustvo, koje smo pokazali naredne sezone. Bilo smo u Ligi Evrope taktički i tehnički zreli, a kroz naše prvenstvo smo se prošetali. Osvojili smo titulu bez poraza. Sećam se utakmice u Podgorici protiv Budućnosti, oni su bili četvrti na tabeli, imali su dobar tim, stvorila se tenzija, kao biće neizvesno, a mi smo vodili 2:0 posle 20 minuta igre i do kraja meča sam se oznojio manje nego na nekom treningu“, priseća se Albert Nađ.
Dnjepar i CSKA su bili, ispostavilo se, vrhunac jedne sjajne generacije. Vrhunac je, u stvari, trebalo da stigne na jesen, sve je bilo spremno za novu veliku evropsku odiseju, ali desila se Artmedija. A, to je već neka druga priča…
DNJEPAR – PARTIZAN 0:1 (0:0)
/Radović 88/
Stadion: Meteor.
Sudija: Flajšer (Nemačka).
Crveni karton: Saša Ilić (Partizan) u 40. minutu.
DNJEPAR: Kernozenko – Radčenko, Rusol, Ševčuk, Jezerski – Bidnenko (od 61. Kostišin), Mihajlenko, Nazarenko, Rotan, Rijkun (od 90. Hritsaj) – Kornilenko (od 57. Venglinski).
PARTIZAN: Kralj – Rnić (od 63. Ćirković), Đorđević, Mirković, Emeghara – Nađ, Tomić (od 72. Grubješić), Ilić, Vukčević – Odita, Boja (od 46. Radović).
Tekst preuzet sa portala Mozzart sport
