Steglo se srce Milku Đurovskom u Sloveniji. Jedan od najboljih drugova, saigrač Nebojše Vučićevića iz sjajne Partizanove generacije osamdesetih godina, ubrzo posle tragedije ljubimca navijača crno-belih dok je igrao mali fudbal preksinoć u Beogradu, saznao je da je ostao bez dugogodišnjeg prijatelja i van zelenog pravougaonika.
Napadač za pamćenje, simbol tog vremena jugoslovenskog fudbala jedva je smogao snage za razgovor. Sedokosi fudbalski gurmani decenijama prepričavaju majstorske poteze i driblinge Vučićevića, Đurovskog, Đelmaša, Vokrija, Stevanovića…
– Javili su mi u petak uveče da nema više Nebojše Vučićevića. Nisam mogao da verujem i još ne verujem da je zauvek zatvorio oči. Žalosno, šteta, tuga… Ode moj brat, samo je on znao koliko sam ga voleo, a i on mene. Dogovarali smo se pre nekoliko dana da dođe uskoro kod mene u Maribor, da se družimo i odemo na piće i muziku, malo damo sebi oduška – pričao je Đurovski iz porodičnog doma u naselju Miklavž, predgrađu Maribora.
Slike života prolazile su Milku kroz glavu.
– Bez reči sam, ne znam šta da kažem… Uške je bio ljudina, dobar drug, fenomenalan fudbaler, majstor, dribler, mađioničar sa loptom. Takvi ljudi, ustvari, nikad i ne umiru. Moj dragi Nebojša, zauvek ćeš ostati u srcu i pamćenju. Duša me boli.
Prisetio se Milko Đurovski sjajne generacije sredinom i krajem osamdesetih godina prošlog veka.
– Za nas je fudbal bio igra, nas dvojica nismo bili pravi, oni tipični profesionalci. Igrali smo zajedno i u Kanzas sitiju, Uške je dolazio u Maribor na turnire. Sudbina, nešto najgore u životu za čoveka, toliko je voleo mali fudbal i upravo igrajući u balon-sali otišao je sa životne scene. Imali smo ekipu za poštovanje: Omerović, braća Bajović, Stevanović, Zalad, Vermezović, Radanović, Smajić, Čapljić, Pantić, Bogdanović, Vokri… Ta slika, evo, sad mi je pred očima i mnogima verovatno stoji u domovima, ne samo širom Evrope.
Emocije su pobedile Milka Đurovskog…
– Bili smo braća, decenijama! Uželeli smo se jedan drugog, dugo se nismo videli, znali smo da se čujemo i nekoliko puta u toku dana. Vanja, njegov sin, rodio se kad smo bili u Americi, sećam se da smo od radosti dobro nazdravili te večeri. Radio je od 1. marta kao Partizanov skaut za mlade fudbalere, rekao mi je nedavno da planira uskoro da dođe u LJubljanu, Maribor i Domžale, da vidi klince, da idemo da se družimo… Uške i ja – kao nokat i prst. Moj „Škeu”, drugarčina, brat za sva vremena. Mnogo sam emotivan, isplakao sam se. Evo, setih se u sekundi i onog našeg tima – levo krilo Vučićević, na desnom krilu Đelmaš, a u špicu Vokri i ja. Kakav je to bio napad. Sjajni igrači. Znam, sve znam, bili smo mnogo više od običnih fudbalera. I drago mi je da smo ostali poštovani u fudbalskom svetu – završio je Milko Đurovski.
Originalni tekst na: Sportski žurnal
