Milan Đuričić, najstariji član stručnog štaba Partizana i najbliži asistent Sava Miloševića, u predgovoru za knjigu, pod vinjetom „pravednost”, potencirajući „prave, istinske trenere kao nevidljive, sa svedočanstvom o sebi kroz igrače, postupke, ili reči budućnosti”, planira da, između ostalog, napiše:
– Treneri su takmičari, stvaraoci, ali nikada nisu konkurencija između sebe. U tu klopku ne smeju nikada da upadnu. Različitost je kvalitet. Samo onaj ko se izdigne iznad sujete može da napreduje.
Otud, evo odgovora iz prve ruke: koliko je Savo Milošević napredovao za devet meseci otkad je uplovio u stručni esnaf?
– Mnogo! Otvoren je i nije sujetan – preduslovi da bude dobar trener. Savo je jedini čovek kojem ja mogu da budem pomoćnik! Pozvao me je, prihvatio sam i nisam se pokajao. Osvojili smo kup, doživeli lepe trenutke u Evropi i predstavili se kao tim koji igra fudbal i ljudi vole da ga gledaju – puno je srce Đuričiću.
Uz, zanimljivo podsećanje:
– Savo je prihvatio ekipu koju je retko ko hteo. Sad, ne znam trenera koji bi ga odbio? Pre devet meseci, ne znam ko bi ga preuzeo! E, to je znak da smo uradili mnogo.
Milošević je nedavno potencirao: „Neću u stručnom štabu klimoglavce!” I…
– Naša velika snaga je u tome što se često ne slažemo! Naravno, Savo uvek donese odluku…
Popularni Đumi biranim rečima kazuje i o Nenadu Cvetkoviću i Marku Stojanoviću, pristiglim u Humsku, takođe, na poziv nekadašnjeg golgetera svetske klase. Pokazalo se: „trustu” kadrom da uz starosedeoce (Pandurović, Jovšić, Filipović, Tomić, sad im se pridružio i Duljaj) osmisli najlepšu igru u Srbiji!
– Našli smo se kao ljudi…
Po „starom vuku”, Partizan ide u pravom smeru:
– Velika prednost: tim je ostao na okupu, možemo da odemo sa igrom još za 50 odsto. Može to ljudima sad da izgleda smešno, bilo je i kad smo govorili da ćemo da igramo najlepši fudbal, pa… Ne zanima nas prosek!
E, sad… Otkud onda minus 11 u odnosu na lidera?
– Čak i da kažemo da imamo mali fond igrača – nije dovoljno. Morate da budete svesni kakav smo Partizan preuzeli. Napravili smo veliki pomak, to svi vide, da li smo ga usavršili – ne. Kad smo doživeli prvi poraz? Protiv Voždovca, posle Astane, celu noć smo čekali na aerodromu, nismo imali vremena da se odmorimo, najveća greška – što nismo zatražili odlaganje.
Đuričić podiže glas:
– Zašto je bitno što je Matić došao? Nismo imali napadača koji kad uđe s klupe može da odluči utakmicu. Sad smo i to dobili…
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
