– Jedva sam čekao da se vratim na teren i pokažem zašto sam pre godinu i „nešto” doveden u Partizan. Nadam se da ću da nastavim sa ovakvim igrama – sijao je od sreće Đorđe
Đorđe Ivanović, nalik tajfunu, proleteo je posle maestralnog pasa Saše Ilića levom stranom, driblinzima izrastao u noćnu moru Stefana Šapića, uputio jak prizeman udarac ka golu Čukaričkog, Nemanja Belić je na kratko odbio loptu – dovoljno da na nju natrči Zoran Tošić i zatrese mrežu. Partizan je načinio preokret (od 1:2 do 3:2), Savo Milošević (pogodio sa izmenama!) na trenerskom debiju u Humskoj razvukao je osmeh!
– Jedva sam čekao da se vratim na teren i pokažem zašto sam pre godinu i „nešto” doveden u Partizan. Nadam se da ću da nastavim sa ovakvim igrama – sijao je od sreće Đorđe Ivanović, na terenu od 66. minuta umesto Gorana Zakarića.
Lepši povratak posle duge pauze niste mogli ni da poželite, pritom, podsetili ste na finiš jeseni – tad ste postigli četiri gola?
– Jeste, sa mnom treba samo strpljivo. Mogu mnogo toga da pružim, verujem da će završnica proleća da bude nalik jeseni. Pre svega, ekipa da pobeđuje!
Inače, trenutku odluke kumovala je vaša karakteristična akcija: beg začinjen „zalamanjem”?
– Da, Saša mi je gurnuo pas u prostor, iskoristio sam brzinu, šutnuo, Zoki Tošić je lepo ispratio odbitak…
Može li pobeda u malom gradskom derbiju da pokrene Parni valjak?
– Naravno da može! Već se oseća drugačija atmosfera među igračima – ovo je ono što hoćemo, čemu težimo. Nadam se, u stvari – siguran sam, nastavićemo ovako da igramo, čak i bolje. Najbitnije: da svi ginemo za grb i dres, to je jedini put.
Kako gledate na prethodnih nekoliko meseca: povreda, pa – ni na mapi?
– Velika je konkurencija u Partizanu… Nema prostora ni da se sačekaju igrači, odmah: možeš ili ne možeš. Kad sam dobio šansu, nije to bilo ono pravo, otišao je voz, morao sam da sačekam drugi da uskočim – ilustrovao je draž igranja u velikom klubu Đorđe Ivanović.
Izvor Sportski žurnal
