Utakmica je ulazila u poslednja tri minuta. I bila je gotova. U tom trenutku Partizan je vodio 16 razlike. Nije mogao da izgubi. Tribine su gorele, „klupa“ nestrpljivo lupkala nogama, Andrea Trinkijeri „grizao“ marker…
I baš u tom trenutku, Đorđe Gagić je krenuo u jak prodor ka košu. Pogodio je! Uz faul. I dok su svi očekivali da pravo iz njegovog stomaka uzvik nadjača prepuni „Pionir“, centar Partizana je stao. Bukvalno! Spustio obe ruke, jasno želeći da kaže: „Polako, nije gotovo“.
I naravno da smo razgovor sa centrom Partizana počeli tom scenom. Gde je nestao „onaj“ emotivni Gagić? Osmeh na licu stamenog centra prethodio je odgovoru.
– Moramo nešto da promenimo da bismo promenili tok sezone, kakvi su ti neki detalji.
Šalu na stranu…
– Jednostavno, želeo sam da svi ostanemo do kraja pribrani. Možda jeste bilo malo teatralno, ali morali smo da ostanemo fokusirani jer utakmica nije bila gotova. Bilo je još da se igra. Ni u jednom trenutku nisam želeo da poletimo i da se izgubimo u toj nekoj euforiji.
Zastao je, onako „šeretski“ se nasmejao, pa dodao:
– Imam i ja dosta godina, pa i dosta godina u Partizanu, naučio sam malo da se kontrolišem.
To nije bilo lako, kaže.
– Bilo je užasno teško kontrolisati se. Ovo nam je bila veoma važna utakmica, veoma važna pobeda.
