Nekadašnji napadač crno-belih potanko o prvo plasmanu u elitni kup i još nekim pikanterijama iz bogate karijere
Kao napadač je produktivan. U svojstvu trenera kažu da je racionalan. Kao sagovornik toliko elokventan da ga je zadovoljstvo slušati. I beležiti.
Ima i šta.
Toliko je prošao Andrija Delibašić tokom 16-godišnje karijere da je skoro svaki njegov intervju prožet dogodovštinama sa raznih krajeva Evrope. O mnogima je pričao tokom gostovanja u podkastu Komuna, s tim što su srpskoj publici najinteresantniji detalji vezani za boravak u Partizanu. Upečatljiv po golovima, trofejima i plasmanu u Ligi šampiona.
Najpre o počecima, pošto je još 1995. iz mlađih kategorija Sutjeske prešao u omladinsku školu crno-belih, kao jedan od talentovanijih centarforova iz „klase 1981“.
„Veliki je interes bio Partizana. Dosta sam pričao sa roditeljima, bilo im je najteže da sina od 14 godina pošalju za Beograd, u nepoznato. Shvatio sam, ipak, da se takve šanse ukazuju jednom ili nikad u životu, da moram da je zgrabim. Upisao sam i Sportsku gimnaziju, mnogo mi se to svidela, jer sam poklopio školu i fudbal. Na kraju se ispostavilo kao pogodak“, zadovoljno će za Komunu Delibašić, sada u ulozi prvog pomoćnog trenera podgoričke Budućnosti.
Za Parnim valjkom se probio do Lige šampiona, leta 2003, kao član ekipe koja je to uspela posle dugo nekoliko pokušaja.
„Pola godine pre plasmana u Ligu šampiona za trenera je došao Lotar Mateus, igromm slučaja prethodni šef stručnog štaba Rapida iz Beča sa kojim smo igrali utakmicu Kupa Uefa. U tom dvomeču me zapazio i svideo sam mu se, ali su tad u Partizanu u prvom planu bili Ivica Iliev, Danko Lazović…“
Čuveni Nemac veorvao je u momka iz Nikšića.
„Pamtim poslednju utakmicu te sezone protiv Javora, pred dodelu šampionskog pehara. Mateus je posle meča rekao da idem sa njim na konferenciju za medije. Bilo mi je čudno. Pričao je o planovima za sezonu i u jednom trenutku novinar ga pita šta će biti sa pojačanjima, jer Danko Lazović ide u Fajenord i otvara se mesto za špica. Lotar pokazuje na mene i izgovara: „Evo, ovo je špic za narednu sezonu“. Bacio me u vatru, imao sam 22 godine, ali i poprilično iskustvo kao i standardni član mlade reprezentacije. Naglo sam dobio na samopouzdanju“.
Usledile su letnje pripreme u Švajcarskoj i meč koji se i danas pamti.
„Igrali smo dobre utakmice protiv Bazela i Lugana, kao i famozni kontrolni susret sa Dinamom, prekinut zbog ulaska navijača, a sve je započelo divljačkim startom Dina Drpića na moju stajnu nogu, posle toga zglob nije funkcionisao. Bio sam razočaran. Za duel sa čačanskim Borcem, poslednji pred kvalifikacioni meč sa Njukaslom, Mateus mi kaže da imam pola sata da vidimo na čemu sam. Postigao sam dva gola i tako je počela priča.”
Partizanov tim pred meč sa Realom (© MN Press)
Završila se čarobnom noći na Sent Džejms parku, 27. avgusta 2003. kad je posle beogradsih 0:1, Ivica Iliev najpre doneo pobedu vredu produžetka, a na penale Partizan slavio sa 4:3. Delibašić je na terenu proveo 116 minuta.
„Zamenio me Damir Čakar da bi pucao penal. Da li mi je to predstavljalo olakšanje? I jeste i nije… Bili smo baš umorni, od 100. minuta su me mučili grčevi. Svašta se izdešavalo u penal seriji. U jednom trenutku video sam kako Saša Ilić gura Milivoja Ćirkovića (nije bio planiran da šutira, op. aut.) koji se okreće i govori: ‘Neću ja’. Postoji snimak gde se pomoćni trener Miša Radaković hvata za glavu i govori: „A, ne ovaj, u ovom trenutku“. Nekako smo bili ubeđeni da će Ćirko dati gol, obično najbolje šutiraju oni koji se nisu spremali. Rasterećeni su. Vrištali smo posle tog pogotka, trčali oko stadiona, nismo znali gde ćemo… Sjajno je bilo veselje, mnogo poznatih ličnosti, glumaca, veliki navijača Partizana među kojima i Vlade Divac. Pri dolasku na beogradski aerodrom novinari su me zaustavili i pitali koga želim u grupnoj fazi, a ja kao iz topa sam uzvratio: ‘Real Madrid’. Grupna faza bila je nagrada za sve što smo uradili, a ne opterećenje“.
Originalni članak :Mozzart sport
