Rve se fudbalski Partizan, ovih meseci, sa svakojakim nedaćama. Neprijateljima! Steže muka sa svih strana i to u najavi utakmice, prve u sezoni i poslednje u godini, sa Crvenom zvezdom. Premijerne protiv najljućeg rivala, završne u 2023.
Dovoljan razlog da u Sport klubovoj agori, uoči 171. večitog derbija, „zapucamo” ka – Crnoj Gori.
Na čašicu razgovora sa osvedočenim partizanovcem iz devedesetih godina prošlog veka, nesuđenim šefom struke i osvedočenim partizanovcem – Dejanom Vukićevićem. Čovekom iz drugog Partizanovog doba, danas vođom hita crnogorskog fudbala, drugoligaškog lidera Otranta.
Simbolom permanentnih fudbalskih pobeda!
„Grad Ulcinj zaslužuje prvoligaša, stabilnog u najmanju ruku, i to je linija na čijim osnovama baziramo ostale projekte. Ponajviše rast kluba, definisane su ogromne ambicije na svim poljima. Prirodni uslovi, položaj, potencijal Ulcinja daju nam vetar u leđa. Ne volim političare u sportu, iako sportisti često zavise od opštinskih kasa, ali ljudi na čelu najjužnijeg grada Crne Gore zaslužuju maksimalno poštovanje. Imamo sreću da Ulcinj vode sportu privrženih ljudi. Zato se nadam da ćemo istrajati“, objašnjava aktuelan trenutak Dejan Vukićević.
Odakle takvo ime, šampionskog pedigrea, u Drugoj ligi Crne Gore?
„Poželeo bih svakome da radi u Otrantu. I to po svim parametrima, reč je o jednom od najpoželjnijih klubova Crne Gore. Uz preko potrebnu samostalnost u radu, moja malenkost ima i status više – lokomotiva superprojekta razvoja kluba i fudbala na južnom prostoru Crne Gore. Srećan sam ovde!“
A, šta to čvrsto drži Dejana Vukićevića u Crnoj Gori?
„Mir i atipičan ambijent na južnom Jadranu. Uživam u poslu i ulcinjskom projektu. Imam sreću da osnovnu potku moje trenerske karijere „sve, samo mi svlačionicu ne dirajte“ primenim u Ulcinju. Prija mi trenerski status, saradnja sa ljudima iz lokalne vlasti, prilika da radim bez improvizacija, posvećen terenu. Retko koji trener može da se pohvali sličnim statusom. Maksimalan cilj samo je podstrek više ka njegovoj realizaciji. Sa svakom ekipom borio sam se za vrh, to je privilegija.“
Ključni reset u Ulcinju bio je dolazak Dejana Vukićevića. U trenutku dok se nad Otrantom nadvijao oblak trećeligaške, strogo amaterske, neizvesnosti.
„Prošla godina bila je mnogo teška, došao sam u zimu, sa svega 11 bodova i minus devet od prvog narednog, Otrant je imao silu da me privuče. I uspeli smo u skoro nemogućoj borbi za opstanak, istovremeno postavili temelj narednog izazova. Od leta smo krenuli u ambiciozniji projekat, sa višim ciljevima i prioritetnim – plasmanom u Prvu ligu. Uzeli smo jesenas 18 bodova na gostujućim terenima. Možda nema preteranog kvaliteta, međutim, borbenost, jaka konkurencija i klubovi od imena, šest učesnika UEFA takmičenja, uz tradicionalnu neizvesnost, daju Drugoj ligi Crne Gore posebnu draž. Najveće rivale imamo u Podgorici i Bokelju. Najteža je bila adaptacija, na uslove, terene, okruženje…“
U godini raspada državne zajednice, Vukićević se nalazio na pragu – Partizana.
„Ostaje žal što nisam došao do klupe, uprkos skoro završenim pregovorima i izvesnoj promociji. Došao je tada Nemac, Jirgen Reber. Prolazile su godine, sve sam dalje od Partizana. Ljubav, ipak, ne može da se izbriše, iz srca nas, partizanovaca, pogotovo. Pomno pratim moje crno-bele, aktuelnu trku sa izuzetno organizovanom Crvenom zvezdom posebno. Nadam se tituli, da je vreme za prekid Zvezdine dominacije! Mirisalo je tako, na rezultatskom planu, godina je u jednom trenutku bila rezultatski perfektna. Partizanova klupa ostaje moja želja, za sada, nerealizovana.“
Nema titule u Humskoj od 2017, čak ni i aktuelnom rukovodstvu alibi – kup trofeja. Očigledno srozavanje, ipak, ne povlači odgovornost, u kancelarijama promiču isti ljudi, simboli urušavanja velikog kluba!
„Teška decenija je iza Partizana, pogotovo u poređenju sa našom generacijom, devedesetih godina, apsolutnog vladara tadašnje Jugoslavije. Imali smo tada, ’95, ’96, ’97, ako se dobro sećam, sjajan tim, reprezentaciju u malom. Gradili smo karijere, svi do jednog, na zapadu, Kralj, Tomić, Bata Mirković, Saveljić, Ćirić, Čakar, Nađ, moja malenkost… Klupska organizacija bila je na nivou avangarde.“
Teško je Vukićević primio četvrto mesto u prošloj sezoni, potom i ekspresno „proterivanja“ sa evropske scene.
„Kao i svaki partizanovac, bilo gde da se nalazi, uvek sam uz svoj klub! Teško je objasniti onome ko nije osetio, ljubav prema Partizanu. Klupski ciljevi uvek se znaju i bez titule – svaka sezona je neuspešna. Partizan traži mnogo, često se i fudbaleri nesumnjivih kvaliteta izgube u lavirintu velikih očekivanja. Aktuelna i dobro napravljena selekcija ne može biti garant uspeha, znaju to i vrapčići oko Humske i Autokomande…“
Ispadanja Partizana i Vojvodine, još u letnjim danima, najavili su košmar srpskog fudbala i to u godini najvećeg uzleta. Za Evropu nespremni klubovi doživeli su fijasko u tri UEFA takmičenja.
„Očekivanja su uvek najveća, međutim, moramo da budemo realni. Mladi odlaze na traci, iz Srbije i Crne Gore podjednako, očekujemo da stignu odmah i zamene. Kao da se menjaju čaše, jedna za drugu! Čukarički je na tragu afirmacije talenata, sa prvim evropskim neuspesima, stigle su i kritike. TSC radi sjajne stvari i u Evropi, Zvezdu skupo košta velika potrošnja, mentalna i fizička, u ritmu sreda-subota. I u takvim okolnostima, Partizanova je „sreća“ da ne igra Evropu, svežiji od rivala ulazi u domaće utakmice, odlično koristi trenutak. Ciljevi i konačne ocene zahtevaju realnost.“
Vidi Vukićević ključni razlog u – diskontinuitetu! Večitoj borbi između prodaje fudbalera i jurnjave za bodovima. Sredina, u fudbalskoj Srbiji, ne postoji…
„Imao sam sličan problem u Vojvodini – posle sjajne jeseni, drugog mesta, svega dva boda minusa iza lidera, pobede nad Crvenom zvezdom Roberta Prosinečkog u Beogradu rekao sam da se uspešnost tima meri tek završnim računom. Klub je prihodaovao značajan novac od prodaja Medojevića, Stevanovića, Merebašvilija… Imamo dve različite kategorije – pravljenje tima i transfere – obično se klubovi u našem regionu orijentišu na drugo polje delovanja. Zato nije realno da očekujete uspeh preko noći, a na drugoj strani niko nema stabilnost i odoli politici prodaje mladih igrača. Promene na šest meseci ostavljaju posledice.“
Reprezentacija odoleva, beleži uspehe, iako ne oduševljava.
„Čestitke Srbiji na plasmanu u Nemačku. Nije srpski tim bio superioran u grupi. Iskusan tim, međutim, sačinjen je i od fudbalera na zalasku karijera, sistem sa trojicom u poslednjoj liniji nije doneo dobar rezultat u Kataru, jeste kroz kvalifikacije i biće interesantno videti. Siguran sam, brzo će i euforija, kako se EP bude bližilo. Srbija i danas ima potencijal, u timu i individualcima, za uspeh na kontinentalnom takmičenju.“
Slika u Crnoj Gori sasvim je drugačija. „Sokolova“ nema na velikim takmičenjima.
„Ne možemo da budemo zadovoljni. Treće mesto je realnost, očekivala se pozicija ispred Litvanije i Bugarske, ipak, ova ekipa može mnogo više. Podatak da je u četiri meča sa Mađarskom i Srbijom osvojila svega bod, od mogućih 12, ostavlja prostor za realnije ocene.“
Dok liga konstantno pada…
„Odliv fudbalera, sličan postojećem u Crnoj Gori, ne bi izdržale ni fudbalski jače države. Zato nam je i liga loša, kao koren problema. Svi bi preko granice, u potrazi za novcem i jačom konkurencijom. Nekadašnji šampioni, Zeta i OFK Titograd, ispali su u najniži rang, mnogi klubovi imaju organizacionih problema, ni uslovi nisu na zavidnom nivou u pojedinim sredinama. Razumem i decu, traže bolji ambijent, ozbiljnije klubove, šansu da nadograde talenat… Fudbal se brzo menja, napreduje i traži od vas adaptaciju. Nemilosrdnu, po principu „ili, ili“! I tu nema sredine“, kazuje Dejan Vukićević.
Originalni članak: Sport Klub.rs
