Dok nije bilo interneta zvao sam majku i preko telefonske veze pratio mečeve sa Crvenom zvezdom. Stizao bi račun od 500 dolara – priča Darko
“KAKO kaže naša navijačka pesma: dobro pamtim sve…” Tako započinje svoju životnu priču 44-godišnji Darko Dimitrijević, dete Novog Beograda, a već 25 godina stanovnik Havajskih ostrva. Sa sinom Lukom bio je u Mančesteru, na meču koji će moći da prepričava unucima, kao što on slušao bajke o duelu iz 1966. kada su njegovi crno-beli ušli u finale ondašnjeg Kupa šampiona.
To su, naravno, bila neka druga vremena, kada je Partizan ostvario najveći uspeh u istoriji, dok je sadašnjost drugačija, pa je sreća i kada dođe do mečeva sa najvećim klubovima Evrope. Mančester junajted je u četvrtak lako savladao klub iz Humske, ali ovo je priča o ljubavi prema klubu koja ne zna za granice i kilometre.
– Odrastao sam uz Partizan, sa ocem sam odlazio redovno na Stadion JNA, a vremenom sa drugovima iz Bloka i na južnu tribinu. Pamtim golove Dragana Mancea, Milka Đurovskog, pa Peđe Mijatovića. Ivica Osim je stvarao ekipu koja je mogla da osvoji Evropu da nije došlo do raspada zemlje. U Ameriku sam otišao 1993, sa 18 godina, ali sam i sa druge strane sveta nastavio da pratim crno-bele, svakodnevno i u svim sportskim disciplinama. Ljubav za Partizanom bila je neraskidiva nit koja me je spajala sa rodnim gradom, drugovima, sestrom i roditeljima i vraćala u najlepši period odrastanja – pričao nam je u Mančesteru Darko.
Odlazak u Kaliforniju, na srednjoškolsku razmenu, tokom najtežeg perioda sankcija i uz veliko požrtvovanje roditelja, nosio je veliku neizvesnost. Darko je znao da mu je sport jedini način da obezbedi nastavak studija na koledžu: kao vaterpolista Partizana, gde je u mlađim kategorijama igrao u generaciji Dejana Savića i Dače Ikodinovića, u američkoj ligi za srednjoškolce važio je za “marsovca”. Oborio je rekorde po broju postignutih golova i mogao da bira gde će nastaviti studije kao stipendista. Za novi dom izabrao je Honolulu, glavni grad Havaja, gde je posle univerziteta ostao da radi u farmaceutskoj industriji i osnovao porodicu.
Bile su to godine u kojima internet još nije zaživeo, pa je telefon bio jedina veza sa otadžbinom i – Partizanom.
– Pozvao bih majku i odslušao derbi putem slušalice naslonjene na radio. Znao sam da me čeka račun od 500 dolara na kraju meseca i prekovremeni rad, ali nisam žalio – seća se Darko.
Kasnije je putem interneta praćenje crno-belih postalo mnogo lakše, ali još intenzivnije.
– Ne propuštam ništa. Probudim se noću da gledam Mladost Lučani – Partizan, kao i svaki meč košarkaša. Na putu sa Havaja Luka i ja smo imali podužu pauzu na aerodromu u Njujorku, pa smo iskoristili vreme da pogledamo na tabletu meč sa Čukaričkim i pobedu košarkaša protiv Limoža. Trinkijeri se pokazao kao odličan izbor, podseća me na Duleta Vujoševića u radu sa mladima. Maštam da Željko Obradović završi karijeru tamo gde je započeo – i da nas opet dovede na krov Evrope – iznosi svoje želje Darko.
Na Havajima živi stotinak Srba, uglavnom pristiglih tokom devedesetih i kasnije. Većina su mladi koji su došli zahvaljujući sportskim stipendijama za koledž: košarkaši, odbojkaši i teniseri. U gradu Honolulu, na glavnom havajskom ostrvu Oahu usred Pacifika, rađaju se prijateljstva i kumstva, a do podele dolazi samo kada zajedno gledaju beogradski derbi.
Darko sa Ivanom Jevtovićem
AMERIČKI PASOŠ – DRES PARTIZANA
U SVOJIM američkim pasošima Darko i njegov petnaestogodišnji sin Luka slikali su se u dresu Partizana, da se zna odakle su koreni gde god da krenu. Uz pomoć oca i dede Dobrivoja, čestog gosta, u dvorištu kuće u Honolulu uskoro počinju da grade trem na kome će biti uklesano:
“Na kraju sveta da igra Partizan, on nikada neće ostati sam!Grobari sa Havaja!”
Izvor Večernje novosti
