U genetskom kodu, sa zapisom u vremenu, nekad bi rekli – u knjigama starostavnim, Danilu Pantiću suđen je status patricija među fudbalerima – da majstorskim sposobnostima gospodari raspoloženjem plebsa očaranog najvažnijom sporednom stvari na svetu.
Srpskom biseru, sa kicoški nakrivljenim šajkačama kao ponosom predaka u porodičnom albumu, bogomdano je umeće sa potencijalom da lepotom zaseni najveće evropske arene i inicira čak i dubok naklon tradicionalno hladnih engleskih džentlmena sa cilindrima. Međutim…
Partizanov odlikaš, u želji da ga što pre vidi svet, projurio je u leto 2015. preko praga Čelzija, umesto da sačeka mudrost oličenu u čekinjama na bradi i uspravnije, ošinut još kojom životnom lekcijom zakorači među londonske Plavce – na velika vrata. Ali, shodno predodređenosti s početka, za njih ima kalauz, još uvek…
– Sanjam li da driblam na Stamford bridžu? Naravno, rukovodeći se devizom: u fudbalu je sve moguće – otvara dušu Žurnalu Danilo Pantić (na pozajmici u Partizanu iz Čelzija), zasluženo pozicioniran u vezni red idealnog tima jesenjeg dela Super lige.
Fabregas, Kovačić, Kante, Žoržinjo… Od leta i – Pantić?
– Uh, kad slušaš ta imena… Izgleda stvarno daleko, međutim, nikad se ne zna. Uvek postoji tračak nade da ćeš da uradiš zacrtano. Voleo bih da se nađem na tom spisku!
I, razmenite pas sa Azarom u zvaničnom meču?
– Azar i Fabregas igraju „nemoguć” fudbal… Mogu i zatvorenih očiju!
Imali ste priliku da ih upoznate?
– Trenirao sam sa Fabregasom… Bilo je okej… Čelzijev trening kamp je neverovatan, ne znam ni sam koliko ima terena. Uživao sam.
Uklopili biste se u Sarijev fudbal?
– Sigurno da bih! Kad si okružen dobrim igračima, ništa ti nije teško. Naravno, morate da imate kvalitet da biste se našli u njihovom društvu. Funkcionisale bi i moje vrednosti!
Čelzi je nedavno savladao Mančester siti, može li ove sezone do titule u Premijer ligi?
– Čini mi se da je Siti, sa Gvardiolom i milionskim pojačanjima, najjači, ali… Čelzi igra odlično sa Sarijem, Italijan je pokazao još u Napoliju da je fenomenalan trener.
Imate li obavezu ove zime da se pojavite u Londonu?
– Nemam, u Partizanu sam na pozajmici do leta. Jedino ako… ljudi iz kluba odluče drugačije.
Glavni grad Engleske prirastao vam je za srce?
– London je prelep, ostavlja bez daha. Proveo sam u njemu svega nekoliko meseci i odlučio da mu se rado vraćam. Krivo mi je što zbog obaveza nisam stigao da upoznam znamenitosti, uz nadu da ću u budućnosti uživati u svim njegovim čarima.
Dotle, uživate na potesu Ruma – Beograd, sa zaključkom da se povratak u srpski fudbal ispostavio kao pun pogodak?
– Jeste, na početku je to bila malo diskutabilna odluka, mač sa dve oštrice. Na sreću, pravi potez, vratio sam se u klub gde me cene, krucijalno za mladog igrača. Osetio sam se bitnim, počeo da napredujem, igram zrelije. Zadovoljan sam.
Auditorijum se slaže: izrasli ste u jednog od najboljih igrača Partizana?
– E, to mi je oduvek bio san! U Humskoj sam od devete godine, odrastao sam u „Zemunelu”, školovao se fudbalski, ljudski. Drago mi je kad stavljam pečat na dobre rezultate.
Samopouzdanje vam je dodatno naraslo hvalospevom Milana Smiljanića, u trećoj epizodi na Topčiderskom brdu: „Oko Dače Pantića sve treba da se vrti”?
– He, he, Lola me je malo „pogurao”, osetio da sam bitan za tim. Normalno je da se oko mene vrti, igram u veznom redu, dobijam mnogo lopti, zavisi od mene. To – volim!
Sve bi, pak, za Grobare bilo daleko lepše da ste slavili u večitom derbiju. Odzvanja li vam u ušima još ona pogođena prečka na 1:0?
– Eh, kad se samo setim… Ostao je žal! Da je lopta zanjihala mrežu, ne prečku, promenio bi se tok utakmice – 2:0, kraj. Ovako… Nisam imao ove jeseni sreće: prečke, stative, golmani su branili nemoguće! Da mogu da vratim vreme… Možda se, ipak, sve vrati na proleće, imamo još dva derbija.
Treće mesto, iza Crvene zvezde i Radničkog, priznaćete – ružan san?
– Najviše me bole remiji u gostima po katastrofalnim terenima. Lučani, Banjica… blato do kolena! Pedeset odsto jesenjih neuspeha produkt je loših podloga, plus – nedostatka sreće. Sudije? Nigde nas nisu štitile… Neću da ih spominjem!
Čak osam nerešenih – nezapamćeno! Dovoljno da se Zoran Mirković naroguši?
– Nije Bati lako, vidi gde je problem… Međutim, izuzetno je smiren, staložen u komunikaciji, pokušava da dopre do nas na lep način, podeli savet. Imamo super odnos, prija nam…
Uprkos crnoj Partizanovoj jeseni, bilo je vaših ružičastih partija?
– Najzadovoljniji sam izdanjem u revanšu protiv Nordsjelanda: rano primljen gol i ekspresan preokret. Dobro je bilo i protiv Bešiktaša u Humskoj.
Paradoks: najmoćnije ste delovali u revanšu protiv Turaka na „Vodafon areni”, bez obzira na rezultatski brodolom, „zbogom” Ligi Evrope?
– Neverovatna buka: konstantni zvižduci 50.000 ljudi. Zgledali smo se, poželeli da stavimo prste na uši, međutim, kakvu bismo tad sliku poslali u svet? I ti jeftini golovi… Nisu oni toliko bolji od nas! Slažem se, dobro sam odigrao…
Šta bi vas zadovoljilo na proleće, pogotovo sad kad titula deluje miljama daleko?
– Red je da i Crvena zvezda negde ispusti bodove do našeg međusobnog duela. A, tad… Sezona nije završena!
Danilo Pantić, čuvar Partizanovih trofejnih ambicija!
Miletić: Dača je najbolji!
Skidate li kapu pred nekim saigračem uz konstataciju: bolji si tehničar od mene?
– Ima nas dosta odličnih s loptom, ali fudbal se menja, nije sve u tehnici, ima mnogo trčanja…
U razgovor se uključio Nemanja R. Miletić(intervju s njim, pak, u Božićnom broju):
– Nema, Dača je najbolji!
Danilo, odgovorite: priznajete li nekom veće majstorstvo?
– Mare Janković je odličan s loptom, Bambi Tošić, Taki Nikolić, Kića Kosović…
Saša blista bez driblinga već 20 godina
Da li biste voleli da igrate sa Sašom Ilićem, al’ onim od pre 15 godina?
– Gledao sam i tad Sašu, drugačiji od svih. Čovek koji bez driblinga blista već 20 godina, neverovatno!
Ne čudi što navijači pevaju: „Ja bih da igra još malo…”?
– Rodio sam se na dan kad je debitovao za Partizan (26. oktobar 1996). Sad tek postajem svestan koliko je teško igrati na njegov način. Talentom i fudbalskom inteligencijom nadomešta snagu…
Nisam uklizao niti skočio do prvog tima
Pamtite li reči dugogodišnjeg učitelja u Partizanu – Ilije Zavišića?
– Imali smo izuzetnu generaciju, jaku s loptom, dominantnu. Nismo odigrali tri meča sa maksimalnim fizičkim zalaganjem, sve smo rešavali sa tri-četiri gola razlike. Ja, na primer, nisam do prvog tima uklizao! Nisam skočio, udario loptu glavom! To su neke mane kad igraš u Partizanu, u malom klubu boriš se za svaku loptu… Bio sam privilegovan, put mi je bio lakši nego klincima pristiglim iz manjih sredina. Uvek sam dosta radio s loptom, nisam bio lenj, ali sa fizičke strane zapostavio sam sebe. Tek posle nekog vremena shvatio sam današnji fudbal: tako sam mogao pre 20 godina, sad se igra u oba pravca, ako nisi takav – nema šta da tražiš.
Krivo mi je što nisam igrao na Novom Zelandu
Krivo vam je što niste bili na Novom Zelandu, sa Orlićima stigli do zlata?
– Jedna od najvećih grešaka u životu! Na kraju, primio sam medalju, bio i na dočeku na terasi, pozvao me je selektor Veljko Paunović… Prethodno, na EP, kroz dva kruga kvalifikacija, bio sam s njima, igrao standardno… Osećam se kao osvajač Svetskog prvenstva!
Krivite li još nekog zbog toga?
– Ne krivim nikog, bila je to prirodna odluka svih u Partizanu, kao suspendovanom nisu mi dozvolili da igram za reprezentaciju. Bilo mi je teško, ali – to je život.
Sa Žiletom u Partizanu? Sve je moguće!
Sanjate li da jednog dana zaigrate ponovo sa Andrijom Živkovićem u Partizanu?
– Iz ove perspektive, to je mnogo teško… Žile je u Benfiki, ne bi se vraćao ovde. Možda u nekom drugom klubu, ili – u Partizanu na kraju karijere. Sve je moguće.
Živković – Benfika, Radonjić – Marsej, Pantić – Čelzi, Lukić – Torino, gde će Bogosavac i Stevanović?
– Blistaju u Čukaričkom, imaju kvalitet za top-fudbal, Ligu šampiona…
Voleo bih neki meč u LŠ
Krajnji cilj u fudbalu?
– Da sam srećan, ispunjen. Nije mi bitna veličina kluba, važno da sam u njemu cenjen. Voleo bih da odigram neki meč u Ligi šampiona, dotle, mora mnogo toga da se poklopi. Ako se i ne dogodi, Bože moj, dotakao sam limite.
Komšije su imale privilegiju da ljuljaju na centru „mušemu”. Koga cenite iz Crvene zvezde?
– Marka Marina! Bili smo zajedno u Londonu nekoliko meseci. Poremetile su ga povrede, da nisu – napravio bi ono što se od njega očekivalo. Ej, sa 23 godine otišao je iz Verdera, četvrtfinaliste LŠ, u Čelzi za 10 miliona!
Klubovi, uz selektora!
Ono što je zlatna „klasa 1996” trebalo da uradi u Partizanu, sad će u mladoj reprezentaciji?
– Videćemo… Možemo da doguramo daleko, samo da klubovi izađu u susret selektoru. Biće mi to poslednje juniorsko takmičenje, voleo bih da ostvarimo dobar rezultat, da mi ostane u sećanju. Biće teško: Nemačka, Austrija i Danska, jedan ide dalje, plus najbolji drugoplasirani iz sve tri grupe. Imamo šanse.
Pantiću, ne ljuti se
Da niste fudbaler bili biste, da se žene pitaju, maneken?
– Bio sam dobar đak… Za manekena mi nedostaje 10 centimetara. Ovako, mogu da budem samo model.
Imate li hobi?
– Volim da igram društvene igre s prijateljima. Prevashodno, „Čoveče, ne ljuti se”. Ne pecam, iako mi je Borkovačko jezero na pet minuta od kuće.
Kupus, pavlaku i kečap!
Šta stavljate od priloga u pljeskavicu?
– Kupus, pavlaku i kečap!
U sjajnoj kuhinji hotela „Hilton”, po izboru u tim jeseni Super lige, Pantić se odlučio za bolonjeze.
ILI – ILI
Rum ili koka-kola?
– Koka-kola.
Žile ili Radonja?
– Obojica!
Gde je bolje kupanje: Borkovačko jezero ili Jadransko more?
– U Jadranskom moru.
Zadruga ili Parovi?
– Ne gledam.
Mercedes ili porše?
– Mercedes.
Kristijano ili Mesi?
– Mesi je najbolji, odrastao sam uz njega, ali kao ličnost – Ronaldo.
Kratkokose ili dugokose?
– Dugokose.
Sarma ili pasulj?
– Sarma.
Ceca ili Jeca?
– I jedna i druga.
