Trener Al Garafe Slaviša Jokanović bio je gost „Sportlighta“ i tom prilikom je sa Igorom Mikljom govorio o počecima u Novom Sadu, razvojnom putu drugačijem od onog kojim idu današnji igrači, šampionskoj tituli sa Vojvodinom i prelasku u Partizan, koji mu je otvorio vrata internacionalnog fudbala.
Christopher Lee Getty Images Sport
“Dobra vest je što je u Kataru konačno spala temperatura na 30 stepeni, tako da će narednih pet meseci ovde biti izuzetno lepo vreme. Prošlo je nevreme od 50 stepeni, pa sada može da se izađe napolje i da se uživa u lepom vremenu“, istakao je na početku Jokanović i potom se osvrnuo na situaciju sa Covid-19 na Bliskom Istoku.
“Stanje sa koronavirusom je dosta mirno. Ovde već mesec i po dana objavljuju da je oko 200-250 zaraženih. Vrlo je malo umrlih. Život teče relativno normalno. Navikli smo se da nosimo maske, kao i svi u svetu. Ljudi se trude da drže distancu. Može da se oseti kada se ode u samoposlugu ili restoran da ima manje ljudi, da su svi pod nekim nazovi stresom. Pratim vesti iz Španije, Engleske i Srbije i verujem da je ovde nešto mirnija situacija nego u Evropi“.
Karijeru je započeo 1986. u Novom Sadu.
“To je detalj koji se mnogo puta izostavi. Počeo sam sa 13-14 godina i prošao sam kroz sve mlađe kategorije. Odigrao sam dve sezone u tadašnjoj Drugoj ligi Zapad, posle čega sam prešao u Vojvodinu. Od tog dela se više zna o meni“.
Miklja je potom konstatovao da je 52-godišnjak jedan od retkih ‘gradskih igrača’, neko ko je ponikao iz urbane, gradske sredine. Momci koji dođu sa strane uglavnom imaju više želje, volje i htenja.
“Mi iz tog vremena, iz grada, igrali smo fudbal na ulici. Svi smo igrali, svi smo se bavili sportom – košarkom, fudbalom… I dan danas postoji škola koju nisam pohađao, ali sam odlazio tamo kako bih igrao fudbal. Tamo je bio jedan košarkaški, jedan rukometni teren i osam koševa. Kada dođeš da se baviš sportom, morao si da čekaš da se neki teren oslobodi da bi igrao. U poslednje vreme kada svratim da posetim majku, zavirim, ali vrlo malo dece vidim na tim terenima, na kojima sam se ja bavio sportom i na kojima su mnogi dečaci mog vremena provodili popodneva sa loptom“.
Neverovatna generacija Vojvodine je na spektakularan način 1989. osvojila titulu u tadašnjoj Jugoslaviji. To je bila mlada ekipa, ali je bilo iskusnijih igrača poput Miloša Šestića.
“Debitovao sam za Novi Sad u Drugoj ligi Zapad, kada je Vojvodina bila drugoligaš. Vojvodina je te godine bila šampion, a mi smo bili drugi. Dosta nas iz te generacije – Čeda Maraš, Milovac, Muhić, Milosavljević i ja – bili smo deo te šampionske generacije Vojvodine. Neko je igrao manje, neko više, ali mnogo igrača je iz te ekipe Novog Sada posle prešlo u Vojvodinu. Posle tih pedesetak utakmica u Drugoj ligi dobio sam priliku da napravim korak ka Prvoj ligi. Jeste to bilo veliko iznenađenje, nije se od nas očekivalo da ćemo se boriti za šampionsku titulu, ali se napravila generacija mladosti i iskustva. Imali smo mnogo energije. Imali smo Ljupka Petrovića, koji je bio i još uvek je izuzetan trener. On nas je vodio ka tom uspehu. I dan danas se pamti ta titula koja je osvojena pre trideset i nešto godina“.
Jokanović je jednom prilikom polu u šali, polu u zbilji konstatovao da će se srpski fudbal oporaviti kada Vojvodina ponovo bude prvak.
“Vojvodina ili Radnički, ili neki drugi klub koji nije Crvena zvezda ili Partizan. U ovom momentu se mnogo lako stigne do Partizana i Vojvodine. Ja, da bih došao do kluba ‘velike četvorke’, imao sam sreću da me izabere Partizan. Pre toga sam morao da imam stotinak utakmica i barem jednu šampionsku titulu, da odigram koju utakmicu Lige šampiona… U Partizan sam došao sa mnogo više iskustva nego što sada dolaze igrači. Tada sam imao nepune 22 godine“, prisetio se on i dodao:
“Putevi naše generacije su bili malo drugačiji. Mi smo išli relativno normalnijim, tadašnjim putem. Ne mogu da kažem da današnji nisu normalni, ali menjaju se vremena. Sećam se da kao igrač Vojvodine i deo šampionske generacije nisam imao nijednu ponudu i niko mi nikada nije pričao ozbiljno o nekoj ekipi u inostranstvu i da bi trebalo da pređem da živim van svoje zemlje. Bilo je logično da posle Vojvodine razmišljam o klubovima velike četvorke. Kao što sam rekao, imao sam tu sreću da me odabere Partizan i da sledeći korak ka inostranstvu napravim još spremniji. Ko zna da li bih uspeo da sam prerano otišao“.
Ceo intervju sa Slavišom Jokanovićem pogledajte u videu.
Tekst preuzet sa portala Sport Klub
