Bio je 11. maj 1966. godine. Stadion „Hejsel“ u Briselu.
Finale Kupa šampiona. Partizan protiv Real Madrida.
Crno-beli protiv petostrukog šampiona Evrope. San protiv stvarnosti. Ipak, san je bio – stvaran.
Do tog dana Partizan je igrao turnir iz snova. Redom su padali Nant, Verder, Sparta Prag i Mančester junajted. I to kako!
U Beogradu pobede sa stilom. Na strani porazi koji nisu boleli jer su vrata Evrope bila širom otvorena.
Posebno je odzvanjala pobeda nad „crvenim đavolima“, 2:0 u grotlu JNA, kao pečat generacije koja je disala crno-belo.
I onda – finale. Protiv Reala. Tima koji je pet puta bio kralj Evrope.
Ali nije se Partizan uplašio, nije zadrhtao.
U 55. minutu Velibor Vasović je krenuo, vukao, nosio, i zario loptu u mrežu.
1:0 za Partizan. Na vrhu Evrope. Na korak od večnosti.
Ali, sudbina nije imala isti plan.
Amansio u 70. minuti – 1:1.
Serena šest minuta kasnije – 2:1.
San se pretvorio u bol. Bol u srcima svih nas koji volimo Partizan. Koji ga živimo.
Ali ta tuga… ta tuga je ponos.
Jer Partizan je bio prvi klub iz cele istočne Evrope u finalu Kupa šampiona.
Prvi koji je zakucao na vrata istorije i rekao: „Ovde je mesto i za nas.“
Tadašnji tim:
Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Vasović, Rašović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer.
Imena koja ne blede. Legende koje su postavile temelje za sve što danas volimo.
VOLIMPARTIZAN.RS
