Na današnji dan pre 63 godine u nedelju 29. januara 1956. Partizan je ostvario jednu od svoji najvećih pobeda u istoriji kluba. Preciznije – u revanšu četvrtfinala Kupa šampiona pobeđen je španski prvak i kasniji prvi šampion Evrope Real iz Madrida sa 3:0.
No, da se za trenutak vratimo par meseci unazad tačnije na 4. septembar 1955. kada je prvom utakmicom Sporting – Partizan u Lisabonu i otvoren Kup šampiona.
U gornjem linku sa dvomeča Sportinga i Partizana mogli ste saznati kako se došlo do ideje da se osnuje Kuš šampiona Evrope u kojem su učešće uzeli šampioni evropskih zemanja.
U prvom izdanju Kupa šampiona učešće je uzelo 16 klubova – Rapid (Austrija), Anderleht (Belgija), Rems (Francuska), Real Madrid (Španija), Arhus (Danska), MTK (Mađarska), Milan (Italija), PSV (Holandija), Gvardija (Poljska), Sporting (Portugalija), Sarbriken (Protektorat Sar), Hibernijan (Škotska), Đurgarden (Švedska), Servet (Švajcarska), Partizan (Jugoslavija) i Esen (Zapadna Nemačka). Englezi su zabranili svojim timovima da igraju u ovom takmičenju?!
Partizan je završio kao peti u šampionatu tog leta (ispred su bili šampion Hajduk, Crvena zvezda, BSK i Dinamo), ali reputacija koju su crno-beli stekli igrajući razne turnire po svetu učinila je klub iz Humske dobije poziv ispred pomenutih ekipa. Tim koji su činili asovi poput Miloša Milutinovića, Branka Zebeca, Marka Valoka i Stjepana Bobeka (Čajkovski je tog leta nažalost prešao u nemački Keln) nije bez razloga od strane mnogih stručnjaka smatran jednim od pet-šest najboljih u Evropi. Zbog svega toga ostaće večno otvoreno pitanje kakvog je tek kvaliteta bila Prva liga Jugoslavije kada je peti tim šampionata spadao među najmoćnije na Starom kontinentu? A pritom, prvak svoje zemlje nije postao od 1949. do 1960?!
Elem, posle eliminacije Sportinga Partizan je dobio Real iz Madrida, koji je tada počeo svoj veliki put u Kupu šampiona. Taj dvomeč imao je veoma uzbudljivu predigru. Titova Jugoslavija i Frankova Španija nisu imale diplomatske odnose i bilo je veliko pitanje da li će se utakmica uopšte igrati. Mnogo više zatezao je kaudiljo Franko, pa je Rajmundo Saporta, čovek od poverenja Santijaga Bernabeua, morao da potegne mnoge veze i vezice kako bi smekšao prvog čoveka Španije i sprečio diskvalifikaciju Reala. Tek kada je taj problemčić otklonjen na scenu je stupio Bernabeu. I to uoči prvog susreta u Madridu. Prema sopstvenom priznanju u svojim memoarima objavljenim dvadesetak godina kasnije, don Santijago je ozbiljno porazgovarao sa francuskim sudijom Arzikom i ubedi ga da nikome nije u interesu da jedan klub iz komunističke zemlje slavi na kraljevskom terenu. Posle svega što se dogodilo na Šamartenu bilo je jasno da je predsednik vrhunski odradio svoj deo posla. Real je pobedio sa 4:0, ali u prvih deset minuta utakmice, pri rezultatu 0:0, Milutinovićusu poništena dva čista gola.
Memoari Santijaga Bernabeua ugledali su svetlost dana sredinom sedamdesetih, nakon smrti Fransiska Franka. U njima je zabeleženo i da se veliki predsednik javno izvinio, pre svega Milošu Milutinoviću, a onda i Partizanu za ono što se dogodilo, podvukavši da bi Miloš imao bar 10 golova na svom kontu te sezone u KEŠ (i sa osam je bio prvi strelac), a da bi crno-beli verovatno osvojili titulu prvaka Evrope. Naveo je još da je velikom golgeteru, popularnoj Plavoj čigri, neposredno posle revanša u Beogradu ponudio blanko ček. Trebalo je samo da upiše sumu, spakuje kofere i krene put Madrida. To će kasnije potvrditi i jedan od glavnih menadžera toga doba Julius Ukrajinček, koji je trebalo da realizuje taj transfer. G. Ukrajinček je dugi niz godina bio dobri duh Partizana, jer je skoro 30 godina (posle njega i sin) organizovao sve turneje Partizana po inostranstvu, posebno Južnoj Americi, donoseći mu velike prihode, kao i od prodaje igrača. Ukrajinček i Artur Takač su takođe imali velike zasluge za to što je Partizan igrao ovaj prvi Kup šampiona po pozivu, a ne šampion Jugoslavije splitski Hajduk.
Revanš u Beogradu pred 40.000 gledalaca, trebalo je da bude puko odrađivanje posla španskog tima, ali pretvorilo se u pravu noćnu moru, za Bernabeua pre svega. U istim ispovestima dodao je da se nikada nije tako uplašio za svoj klub kao na JNA, kada je pri rezultatu od 3:0 za Partizan Herceg pogodio prečku. Pre toga Milutinović je dao dva, a Prvoslav Mihajlović jedan gol (11m). Bio je 29. januar 1956. Temperatura u debelom minusu, stadion u Humskoj okovan snegom i ledom, a Madriđani su se, stoji u izveštajima, radovali više nego kada su na Parku prinčeva nekoliko meseci kasnije osvojili prvu titulu prvaka Evrope.
Po beogradskom snegu i ledu na koji nikako nisu navikli, Španci su se klizali, padali, ustajali, opet sapletali i padali, a crno-beli su se poslužili malim lukavstvom. Natopili su kopačke benzinom, tako da im se led nije lepio među krampone. Real je tog ledenog popodneva u Beogradu samo luda sreća spasla još veće rezultatske katastrofe od one koju će doživeti, a samim tim i eliminacije. Partizan je tri puta pogađao stativu ili prečku u prvom poluvremenu. Na kraju ogromnih i nažalost nedovoljnih 3:0. Golman Reala Huanito Alonso neposredno pošto je sudija odsvirao kraj iskazao je olakšanje: „Osećam se kao da mi je sa leđa palo šest kilograma snega i leda. Beogradski novinari imali su retku privilegiju da vide Santijaga Bernabeua nasmejanog: „Sad znam, bićemo prvaci Evrope“.
Nepunih pet meseci kasnije Real je trijumfom nad Remsom (4:3) osvojio prvu od svojih 13 titula evropskog šampiona…
Za revanš meč u sastavu Partizana izvršene su samo dve izmene u odnosu na onaj iz prvog duela. Šoškić je branio umesto Stojanovića, a umesto Čolića dres sa brojem tri imao je Lazarević, pa je sastav crno-belih koji je izveo trener Aleksandar Tomašević izgledao ovako:
− Šoškić, Belin, Lazarević, Kaloperović, Zebec, Pajević, Prvoslav Mihajlović, Miloš Milutinović, Valok, Bobek i Herceg.
Trener gostiju Hoze Viljalonga izveo je sledeću jedanaestoricu:
− Huan Alonso, Hoze Beceril, Markitos, Rafael Lesmes, Miguel Munjoz, Hoze Maria Zaraga, Heliodoro Kastanjo, Roke Olsen, Alfredo Di Stefano, Hektor Rial i Francisko Hento.
Milutinović je već u 23. minutu postigao gol. Onda je Mihajlović povisio na 2:0 u 47. iz penala, da bi Milutinović još jednom matirao Huanita Alonsa. Došlo je do paklenog finiša i neviđenih juriša Partizana. Herceg je silovitim udarcem uzdrmao prečku, a stariji ljubitelji fudbala koji su bili na tribinama i danas u šali znaju da kažu „da se i sada posle više od 60 godina drma ta prečka i da sa nje otpada sneg“.
Junak susreta bio je Miloš Milutinović. Nezaboravno popodne na stadionu JNA!
Pošto je od meča prošlo preko 60 godina vrlo malo je ostalo i živih svedoka sa ove utakmice. Jedan od njih je i dr Miroljub Stojković i po njegovom mišljenju i percepciji Partizan je tada bio najjači klub u Evropi. On je vrlo merodavna ličnost da da takvu ocenu, jer iako lekar po struci, on je 2/3 svog radnog veka proveo u košarci i fudbalu, sportskim i menadžerskim organizacijama kao trener i sportski funkcioner visokog renomea i u evropskim okvirima. Pored toga, dr Stojković je odrastao pored stadiona u Humskoj, jer je stanovao pored samog objekta, pa je od malena pratio sve treninge i utakmice Bobekove generacije, koji su ga tretirali kao deo inventara stadiona i zahvaljujući tome, on poseduje prebogat fond informacija iz prve ruke, čime danas retko ko može da se pohvali. Prvo što je dr Stojković napomenuo kod našeg razgovora je žal što u timu nije bilo Čajkovskog (otišao tog leta u Keln), jer smatra da bi sa njim Partizan bio prvak Evrope. Pomenuti meč je odgledao zahvaljujući Milošu Milutinoviću, koji ga je uveo na tribine (istok) i posle meča mu ispričao svoje utiske sa utakmice.
− Ja sam voleo Miloša, a i on je mene kao klinca simpatisao, jer sam gledao većinu treninga i skupljao sam im lopte. Miloš, Bobek, Zebec, Čik i ostali bili su fudbaleri najviše evropske i svetske klase, ali su se ophodili prema nama običnim klincima kao da smo drugari sa njima. To jasno govori o njihovoj i ljudskoj veličini, pošto fudbalska nikad nije bila sporna.
Miloš nam je tih dana obećao na treninzima da će nas nekoliko klinaca uvesti na utakmicu, i to je uradio uvevši čak nas desetoricu na istok. Bio sam odmah pored izlaza iz svlačionica na I mostu, pa sam na poluvremenu neposredno video trenutak kad je jedan od navijača gađao grudvom Di Stefana, a pogodio Miloša…Milutinović je nama pričao posle utakmice da je Real bio potpuna nepoznanica do prve utakmice u Madridu, na kojoj je prvo poluvreme bilo egal uz njegova 2 poništena gola, a drugo poluvreme, po njegovim rečima, mogli su da prime i 8 golova, koliko je Real bio bolji. Da bi bio slikovitiji, Miloš nam je rekao da su imali isti osećaj pre meča kao da igraju u Maroku sa prvakom te zemlje. Čak je i Di Stefano bio relativno nepoznat, jer nije nešto naročito bio kotiran u reprezentaciji Argentine i Kolumbije. No, kad su shvatili da pred sobom imaju odličan tim, ali ne i bolji od Partizana, revanš je bio prilika da se to i pokaže.
Sneg je, mnogi kažu, više odgovarao Partizanu pošto Real nije navikao na takve uslove, ali ni Partizanu nije baš odgovarao, jer su imali u timu nekoliko igrača ekstra klase. Zebec je tada prvi put odigrao na mestu centrahalfa i tu ostao do kraja karijere, Šoškić debitovao i nije imao uopšte posla, iako je Di Stefano imao penal, ali ga je i promašio. Velika žal ostaje što nije bilo Čajkovskog, koji bi po ovakvom terenu bio motorna snaga i verovatno bio doprineo da se Real savlada sa većom razlikom.
Trenirao ih je izvanredni Aleksandar Tomašević, dete Radničkog sa Dunava, koji je zajedno sa još trojicom saigrača iz Majstora sa Dunava osvojio Kup nacija Afrike kao trener (Blagoje Vidinić, Rade Ognjanović i Slavko Milošević). Pored Partizana i tadašnja reprezentacija je spadala u sam evropski vrh.
Real je ovom pobedom dobio zamajac, osvojio te godine prvi Kup šampiona i to ponovio još 4 puta uzastopno, pritom se mnogo pojačavši, pošto su stigli Rejmond Kopa, Ferenc Puškaš, Hoze Santamarija, a jednu polusezonu 1959. za njih je igrao i Didi, ali je brzo otišao, jer nije uspeo da se uklopi.
Na kraju balade je ostalo samo sećanje na veliku propuštenu priliku, pošto bi Partizan verovatno umesto Reala bio pobednik tog prvog Kupa šampiona. Taj tim crno-belih, po meni je bio bolji i od Partizanovih beba, a Milutinović sigurno najbolji igrač Evrope tih godina.
Tekst preuzet sa zvaničnog sajta FK Partizan
