Tri fudbalske istine Damira Čakara, Pljevlja, Rudar i Partizan
Probrana se raja svome gradu vraća. Samo retki međ` nama, po zemlji hodajući, imaju privilegiju da u naponu snage podare iskonskim prijateljima sreću u priči mimo lokalnih granica.
Takav pohod bio je suđen Damiru Čakaru. Poligloti i globtroteru, altruisti širokih vidika. Rešenom da Pljevljima i Rudaru, posle 26 godina, u neobičnoj simbiozi, ponovo podari energiju pobednika. U vremenu sa mnogo više briga i zla, dve i po decenije kasnije. Na istom mestu, usamljen i ostavljen na milost vetrovima sa Breznice i Golubinje.
Kao da iza sebe nije imao četiri titule u Partizanu, status fudbalskog božanstva Pljevalja i bivšeg reprezentativca SR Jugoslavije. Sa „nulom“ na računu i praznom hartijom papira ispred sebe.
– Moj grad, moji ljudi, moja sreća… Morao sam, svestan da rizikujem karijeru u kopačkama, ne hajući za vapaj prijatelja i pitanje: „Šta će ti to“. I – jesam uspeo, ali priču nisam zaključio – osnovni je moto Čakareve priče s proleća 2020.
Ciklično promiču slike čuvene porodice sa Jalije, tik pored pljevaljskog gradskog jezgra. Nekad braća Rasim i Safet, pre 30 godina Damir, danas Denis i Alan. Kao pod konac, istom rutom, od OŠ „Savko Aljković“, preko pljevaljskih džada do Rudara. Simbola grada sa dušom i žiteljima sa srcem Titana.
– Otac Rasim, centarhalf, igrao je skoro 20 godina pod Golubinjom, možda upisao i najviše mečeva u istoriji Rudara. Sa bratom Safetom, Lićkom, kalemio je našu ljubav prema klubu i gradu. Svojevremeno, oprobao se i u sarajevskoj Bosni, u studentskim danima, upoznao i Dušku, moju majku, i vratio se u Pljevlja.
Loza Čakar ljubav prema Rudaru broji – na kub. Godinama. Damirova supruga, Ana, aktivna odbojkašica i asistent sestri Nataši u još jednom sinonimu sportskih Pljevalja. A, bratanica Majda, reprezentativka Crne Gore i udarna igla ŽOK Rudar. Umesto lokal – „rudarpatriotizam“.
– Punim pluća pod Golubinjom, šetajući i Rudnicom, sada već lepim turističkim naseljem, blizu Pljevalja. Naučila me karijera da kilometre sabijem u metre. Ništa više nije daleko. Kad me savlada dosada, upalim automobil i – pravac ko zna gde. Živim u trouglu Pljevlja-Budva-Beograd i tu se najlepše osećam.
A, duša ne da mira. Okivaju i u opakim danima Čakarove misli sećanja. Na silni Rudar, 10.000 duša pod Golubinjom, beskonačno lupanje lopte od jutra do sutra, čeličenje svojevremeno najubojitije levice jugoslovenskog fudbala.
– Najlepši dani, sa Volvoksom i Zoranom Damjanovićem, probili su lokalne granice. Baraž sa Prištinom `93, sa skoro 15.000 svedoka, uzdigao se u jedan od najmonumentalnijih događaja Pljevlja svih vremena. Moja partija za nezaborav – gol, uz Škorićev, odveo je Rudar u Prvu ligu. Uživao sam, kao dečak jurio na treninge i godinama nameštao bombu u levoj nozi. Ne veruju ni moja deca – po ceo dan sam bio na stadionu. I nije bilo teško, bez telefona, interneta, društvenih mreža…
Sazidana na armiranim temeljima, privremeno zaključena 1993. ljubav Čakara i Rudara, tinjala je godinama. Nije je oskravio ni neočekivan rastanak, niti uzdrmale slavne partije čuda od deteta pljevaljskog fudbala. A, od leta te čarobne `93, Damac je nizao samo uspehe – 18 nezaboravnih meseci u Čačku i pet godina u Humskoj.
– Bata Đora, zajedno sa Canetom, stvorio je od Borca čudo, nalik Mančesteru. Braća Dragutinović, Simić, Božović, Starčević, Mijanović, Drakulić, Ugljanin, Vasov, Ristovski, Janković… Treneri Starovlah, Spasojević, Čančarević… Taj tim, da nije bilo sankcija, zapamtila bi i Evropa!
Sa Čakarom u ulozi beskopromisnog egzekutora, stvorenog za – Partizan. Poslednju ljubav, u čijem zagrljaju se takođe našao dvaput. Zima je bila, januar 1995, potpis ugovora u prostorijama starog DIF-a.
– Tražili su me Zvezda i Vojvodina, a najuporniji bili Žarko Zečević i Nenad Bjeković, sportski tandem evropskih dimenzija. Zapamtili su četvrtfinale kupa sa Rudarom, moj gol u porazu od Partizana s 1:4. Sećam se, Cane je morao da popusti pred bogatom ponudom, uz lavovsku ulogu Milije Ktitora, finansijera Partizana. Zvezda je dobila Kovačevića šest meseci ranije…
Niz kao ukras karijere – četiri titule, dva naslova golgetera sezone – zalog mesta u galeriji poznatih fudbalskih lica.
– Tumba, moj fudbalski otac, glas razuma, šmeker i gospodin. Čujemo se re-dovno, saveti sjajnog trenera i čoveka nemaju cenu. Imao sam sreću da crno-beli dres i svlačionicu delim sa besprekornim momcima. Sale, Trole, Panta, ima ih na desetine, blago su moje karijere. Često volim da kažem da Rudar ima najviše navijača, posle svakog uspeha i poziva bivših saigrača, imam utisak da naš klub danas barem toliko poraste. Rudar i jeste emocija, baš kao i Partizan…
Život je često dobar koliko se dajemo. Bližnjima, prijateljima, komšijama… Možda kosmička pravda u nekoj novoj nivelaciji, ponovo smesti Damira Čakara u – Partizan. Posle kopački, u jednoj od kancelarija u Humskoj.
– Zagrliće crno-beli ponovo decu! Veliki je to klub, gigant, mnogo jači od aktuelnih prolaznika. Bole mnoge stvari, osećam se nepoželjnim, to već nije Partizanova priča…
A, dotad.
– Da pobedimo opaku zarazu i fudbal vratimo na mesto. Ne kajem se – moja misija u Rudaru ima smisao. Dolazi leto, vreme da debelo promislimo i odlučimo kako dalje. Nemam nijednu dilemu – interesovaće me samo Rudar sa evropskim planom. Ništa više!
Vreme za novu stranicu istorije. I rukopis Damira Čakara.
Ima samo jedna podela – na dobre i loše ljude
Čak i u najtežim danima, Pljevljaci su gradili varoš na poštovanju različitosti. Izdržali su i test devedesetih, podjednako ponosni na Svete Trojice i Huseinpašinu džamiju. Vaskrs se podjednako poštuje, kao Ramazan, Božić kao Bajram. U takvom duhu rastao je i Damir Čakar.
– Priznajem samo jednu podelu – na dobre i loše ljude! Politika je za nas, Čakare, strano telo, razlog zbog kojeg ne valja trošiti reči. Godinama rezoni moje familije ostali su i meni u amanet…
Tekst Sportski žurnal
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
