Zamislite da ispred sebe imate novinarsku biografiju u kojoj stoji:
• Rolan Garos 98, intervjui sa Korečom, Fererom i Venus Vilijams
• SP u košarci 2002. u Indijanapolisu
• OI 2004. u Atini
• SP u košarci 2006. u Japanu
• EP u košarci 2007. u Španiji
• reportaža o ekipi Renoa u Formuli 1 2008. godine
• reportažu o fudbalskom klubu Real Madridu
• emisija „24 časa sa Lotarom Mateusom”
• izveštavanje sa Partizanovih mečeva u Ligi šampiona
Potom na sledećoj strani:
• intervju sa Bred Pitom
• intervju sa Vudi Alenom
• intervju sa Dejvidom Linčom
• intervju sa Anđelinom Džoli
Budite iskreni prema sebi i recite da vam prva asocijacija ne bi bila na plavokosu, krhku i nežnu ženu, koja ispred kamere sa mikrofonom rešeta pitanjima poput boksera kad zaređa seriju udaraca.
Dama o kojoj je reč već pet godina radi u fudbalskom klubu Partizan. Reč je o Biljani Obradović, novinarki sa diplomom FPN, TV ličnosti koju stariji pamte prvo iz Pinkove kratke forme „Siti” krajem devedesetih, potom i po intervjuima sa filmskim i modnim zvezdama.
Za mlađe, posebno pristalice Partizana ona daje boju crno-belim konferencijama za novinare.
– Pred jedan od večitih derbija radila sam za Siti priču sa novinarima koji prate Partizan i onima čije je primarno redakcijsko zaduženje Crvena zvezda, bila i na Marakani i u Humskoj. Između ostalih sagovornik mi je bio i tadašnji novinar Žurnala Aleksandar Joksić, koji je par meseci kasnije na promociji Partizanovog kalendara Snežani Filipović, direktorki marketinga u neformalnom razgovoru predložio da vidi sa mnom da li bih uradila reportažu sa zimskih priprema.
S obzirom da je reč o mesecima praznovanja, druga zanosna plavuša po kojoj su crno-beli bili prepoznatljivi pozvala je Biljanu u februaru.
– Razgovarali smo sa Darkom Gruborom, Snežana mu je predočila ideju, on je odobrio emisiju i uradili smo je. Posle toga, mada nije postojao budžet za marketing u klubu zamolila me je da joj u skladu sa obavezama kad sam u prilici pomognem idejama, kontaktima…
I tako je bilo do leta kad je bila kod najbolje drugarice u Kanu, gde je svake godine provodila po dva meseca.
– Zamolili su me da se vratim i vodim jedan „pres” za meč Lige Evrope. Rekla sam OK, ali i naglasila da imam kartu za Ibicu 22. avgusta, da idem na letovanje i da ne mogu da računaju na mene na duži period. Došla sam na jednu konferenciju za novinare, a ostala dan danas u Partizanu. Na Ibicu nikad nisam otišla…
LJubav prema klubu koja traje od ranog detinjstva kada je sa ocem i komšijom Banetom išla na sve utakmice crno-belih je jedan od faktora da ostane u Humskoj.
Drugi, znatno veći, bio je profesionalni izazov. Novinaru koji pređe na PR stranu nije nimalo lako u situacijama kad mora da bude brana između poslodavaca i kolega.
– Nije nimalo lako sesti sa druge strane. Kao žena, prvo sam naišla na otpor kolega, upućenih samo na fudbal, jer nisu znali da imam sportski „bekgraund”. Bio mi je veliki problem, ali znala sam da moram da izdržim određeni period u kome ću sebi, njima i ljudima u klubu dokažem da je to što sam žena „mana” samo na papiru. Vremenom shvatiš da kao portparol ne možeš da postaviš pitanja koja bi postavio kao novinar. Ali to su faze koje prolaziš i u svakom drugom poslu kad sazrevaš. Zadatak mi je da od kluba dam najbolje, pružim informaciju i napravim potreban balans u medijskom predstavljanju. Kad ste novinar u duši to je izuzetno teško, ali imaš dve opcije – prihvatiš ili odeš.
Ističe da je najteže bilo resetovati se i vratiti na početak…
– Kad imate toliko intervjua sa ličnostima koje nisu dostupne svim novinarima nije lako doći ponovo na startnu liniju. Krećeš od nule, nije bitno ko si i šta si radio. To je najveća caka.
Mnogi tinejdžeri sanjaju da jednog dana postanu Biljana, Miljan, Igor, Marko, Sibin, Milan, Jovo, …, portparoli klubova i reprezentacija.
– Posao samo na prvi pogled deluje glamurozno. Konferencije su samo jedan odsto posla. Često ni subota, ni nedelja nisu slobodne, a telefon uključen 24 časa, jer uvek treba da sam dostupna. Glamur je sličan onome na televiziji, gde gledalac vidi samo finalni proizvod, a i ne sanja koliko težak rad stoji iza toga.
Intervjui sa holivudskim zvezdama i modnim ikonama joj je pomogao u prilagođavanju na rad u fudbalu.
– Kad se prekoputa tebe nađu Anđelina Džoli, Bred Pit, Harison Ford i slične ličnosti, to ti pomogne da posle ne budeš fasciniran drugima, u mom slučaju fudbalerima i da možeš da radiš potpuno profesionalno. Smatram da žena koja želi da bude portparol treba da ima preko 30 godina i da iza sebe ima ozbiljnu novinarsku karijeru. Posle intervjua sa najlepšim muškarcima sveta ispred tebe može da dođe ne znam ko, ali nećeš biti uzbuđen kao kad se u ranim dvadesetim, prvi put u životu, nađeš ispred poznate osobe.
Najlakše joj je kad radi sa prvotimcima.
– Od prvog trenutka u relaciji sa igračima imam veliko poštovanje, a istovremeno sam im i drugarica koja u svemu pomaže. Prošla sam sa njima ne samo uspehe, već i naporne pripreme, bolesti, povrede… Trudimo se da osmislimo razne akcije. Taj adrenalina i ljubav prema poslu i klubu me drže.
Ma koliko Partizan bio zahtevan, pronalazi način da redovno radi autorsku emisiju „Biljana za vas”.
– Već deset godina imam produkcijsku kuću, u kojoj sam i producent i marketing direktor, gde sama pronalazim sponzore. Otkako sam u Partizanu nisam bila na odmoru, kad je televizijska „pauza” u julu i avgustu – nama počinje sezona. A kad fudbaleri krajem maja i početkom juna imaju dve nedelje odmora, tada moram da radim emisije. Ventil mi je beg na jogu, osamljivanje na dva, tri dana. Posle „ludačkog” tempa koji traje 20 godina osećam da mi je potrebna mirnija luka i sve više težim tome da pronađem mir.
Mirniju luku će mnogi protumačiti kao pripremu za stvaranje porodice.
– Doskora nisam imala takvu potrebu, sad je sve izraženija. Kažu mi da sam jaka žena, jesam kad je reč o poslu. Ipak, kad dođem kući, prvenstveno sam žensko kom je potrebna zaštita. Ne želim da budem muško kad se ugase kamere, već da imam partnera koga ću da pratim – kaže Obradovićeva.
