Prvi put od sezone 1997/1998, Partizan neće igrati u finalu domaćeg takmičenja. Rečenica koja zvuči dovoljno strašno. Navijačima crno-belog tima, zastrašujuće. Pojačaćemo je i podatkom da su crno-beli, treću sezonu uzastopno, ostali bez ijednog trofeja. Nije to situacija na koju su navijači kluba iz Humske 1 navikli.
Nije na to navikao ni Novica Veličković, kapiten tima iz Humske. A posebno niko nije navikao da na terenu gleda potpuno bezvoljne i nezainteresovane igrače u dresovima sa grbom Partizana. To se nije dešavalo nikad u utakmicama doigravanja za titulu. Ali, valjda za sve postoji prvi put. Sada su crno-beli izgledali isto kao onog dana kada je tim preuzeo Aleksandar Džikić posle poraza od Sutjeske u Nikšiću, koji je Partizan doveo na poslednje mesto u ABA ligi, strepeo za opstanak.
Džikić je tada uspeo da te momke ubedi da oni umeju da igraju košarku. Do kraja su se popeli na petu poziciju,najviše što su mogli. Igrali su i finale Kupa Koraća, domaće lige, imali šansu čak i titulu da uzmu. Posle svega, bilo je za očekivati da u sezoni čije poslednje dane upravo brojimo, Partizan napravi korak dalje. Do starta plej-ofa Mocart Super lige, delovalo je kako će ova sezona zaista i biti bolja. Partizan se vratio među četiri u ABA ligi, obezbedio Evrokup (prijavio se za to takmičenje, videćemo da li će ga i igrati), prošao pakao pred Kup Radivoja Koraća, ali je uspeo da dođe do finala. Ponovo je igrao i na evrosceni – doduše, bio je primoran na FIBA Ligu šampiona, u kojoj je imao nekoliko sjajnih partija,pre svega ona protiv Bešiktaša u Beogradu a koju je završio u prvom krugu plej-ofa. Usudićemo se i reći da je to zbog trovanja polovine tima i trenera salmonelom pred Kup u Nišu. Da nije bilo toga, Partizan bi otišao makar još jedan korak dalje…
Sve to je ovu sezonu činilo boljom od prethodne. Ali, sada ide prvo „ali”… U finišu ABA lige Partizan nije uspeo da obezbedi prednost domaćeg terena u plej-ofu regionalnog takmičenja. Imao je mnogo prilika za to. Da jeste, sigurni smo da bi igrao finale. Cedevita ne bi mogla dva puta da slavi u Beogradu. E to bi već bila „uspešna sezona”. Međutim, Partizan je tu polufinalnu seriju odigrao neprepoznatljivo loše, posebno mečeve u Zagrebu. A bile su to najvažnije utakmice u sezoni. Bilo i prošlo. Počela je Superliga, a Partizanu kao da se nije igrala. Tako su crno-beli izgledali većim delom domaćeg takmičenja, da bi se potpuno raspali u polufinalu i ostali bez borbe za trofej. Opet u najvažnijim utakmicama u sezoni. Slučajno? Ipak, ne. Ne bi to bilo strašno da su se crno-beli namerili na kvalitetniji tim, da su se borili na način kako su se prethodne generacije Parizana borile i protiv mnogo jačih i skupljih rivala… Oni su bili sasvim anemični, nekako nezainteresovani. Baš kao onomad u Nikšiću.
I to je ovu sezonu ipak učinilo „manje uspešnom” od prethodne. Mogli bismo da ređamo objektivne razloge zašto je tako bilo. Da kažemo kako su se već u pripremama za sezonu Aleksandar Džikić i njegovi saradnici susreli sa problemima. Kako je Aleksandar Cvetković igrač oko koga se gradio tim želeo izlaz iz ugovora u „minut do 12” i kako je odjednom morao da se traži plejmejker. Pa i kako su u istom danu propali transferi Nikole Milutinova bila dogovorena pozajmica i Terika Vajta dobio ugovor na potpis, ali ga nije vratio. O „sagi” vezanoj za Petra Rakićevića se sve zna, o čekanju Stefana Jankovića malo manje. Ali, činjenica je da selekcija tima nije išla glatko. Pritom, Džikić je imao vrlo skroman budžet. Nijedan tim Partizana u 21. veku nije koštao tako malo. Ipak, to nije trebalo da znači i da po prvi put u 21. veku ne igra finale. A posebno nije trebalo da znači potpuni izostanak borbe, želje za pobedom, osećaja pripadnosti nečem velikom, što Partizan čak i u ovim teškim vremenima zaista jeste.
Dalje… Ako se već dve sezone priča kako je finansijska stabilizacija i vraćanje kluba na noge prioritet, zašto se onda ne kaže jasno i glasno da rezultat nije bitan. Zbog navijača?! Jer je obaveza Partizana da se bori za trofej?! Naravno, to ne znači da klub može da se dovede do ispadanja iz lige. Ali, može i trebalo bi da znači da će šansu dobiti mladi igrači. Njih Partizan i sada u prvom timu ima dovoljno, ali nije baš da su se naigrali. Zašto? Jer bi rezultat trpeo? Ali, koja je razlika između toga da li si na kraju drugi ili četvrti, čak i peti. Ako je to cena koju treba da platiš da bi mladi igrali više i ako to znači da će oni za par godina stastati i ponovo biti prvi, a klub zaraditi na transferima. I navijači bi to prepoznali.
U „Pioniru” bi ih bilo više nego na mečevima Superlige ove sezone. Sigurni smo.
Stranci…
Vilijam Hečer je bio pun pogodak. Takav igrač je potreban svakom klubu, pa i Partizanu. Ali, da li su Partizanu bili potrebni Frenk Robinson ili Džamont Gordon. Ispostavilo se da nisu, već da su bili potpuni promašaji. A nije da nisu koštali klub. Pošto praktično nisu ni igrali, teško da možemo da kažemo da su zauzimali mesto nekom mlađem. Ali, da li je umesto njih možda mogao da se sačuva neko od igrača iz prošle sezone. Naprimer, Andreja Milutinović. Igrao je dobro, bio u sistemu… Lako je predlagati rešenja kada popravnog više nema. Iza Partizana je ostala još jedna sezona, u kojoj ga nije bilo u borbama za trofeje osim u Kupu Radivoja Koraća niti se posle nje finansijski konsolidovao. Naprotiv, dugovanja stoje, račun je dugo bio u blokadi. Ukratko bačena sezona. Ali, ne mora da bude. Ukoliko se iz nje baš kao što se radi posle svakog poraza izvuku pouke. Postave jasni prioriteti. I saopšte. Jasno i glasno.
