Brz, brži – Partizan! Šta su sve crno-beli dobili dolaskom Lazara Markovića, a gde su ostali kratki

Najbolje je ostavljeno za kraj. Stigli su tokom letnjeg prelaznog roka igrači iz Arsenala i Rome (doduše, bez ikakvog učinka u tim klubovima), potpisao je i dugogodišnji kapiten reprezentacije Izraela, međutim, nikome se Partizanova publika nije obradovala kao Lazaru Markoviću. Potpis krilnog napadača, dva sata pre zatvaranja pijace, razbuktao je plamen optimizma u Humskoj 1 i dao Grobarima za pravo da veruju da bi sezona, započeta plasmanom u Ligu Evrope i nesigurnim koracima u prvenstvu, mogla da se okonča bolje nego što se u prvi mah činilo.

Naravno, ne može jedan igrač, kako god da se zove, da donese titulu, niti je sam Lazar Marković garancija uspeha, međutim, njegov dolazak po više parametara trebalo bi da donese korist crno-belima. Prvo i najvažnije, ugovor je potpisan na tri godine, što znači da će imati dovoljno vremena da oživi karijeru i podseti na igrača kakav je bio kad se iz Benfike preselio u Liverpul. Zatim, osim plate – za koju se na Topčiderskom brdu ne izjašnjavaju kolika je – ništa nije koštao klub, pa će sve što napravi biti čista dobit.

Dalje, činjenica da je došao u 25. godini ostavlja dovoljno prostora i Markecu i Partizanu da, kad za to dođe vreme, još jednom naplate njegov odlazak u inostranstvo, s tim što bi sad kompletan novac trebalo da ostane u klubu, za razliku od prvog mandata kad se (priličan) deo „zagubio“ u investicionim fondovima i menadžerskim provizijama.

Sve je to budućnost. Što se sadašnjosti tiče, najveće pitanje koje Grobari postavljaju je kad će moći da vide na delu Lazara Markovića i koliko će mu vremena biti potrebno da dostigne formu koja ga je svojevremeno preporučila velikanima poput Benfike i Liverpula. Istina je da je bio na marginama, od januara 2017. do danas odigrao je samo 23 utakmice (14 za Hal, osam za Anderleht i jednu za Fulam) i da ne može odmah u prvih 11. Čak ni na klupu. No, ako neko zna kako se „izgubljeni“ igrači vraćaju u ritam onda je to Savo Milošević. Primeri Bojana Ostojića (jednogodišnja pauza) i Sejdube Sume (propala sezona u Izralelu) najbolje ilustruju da struka ima plan šta da radi sa bivšim reprezentativcem.

Uostalom, utisak je da je u fudbalskom smislu potonuo, da je dotakao dno i da sad nema kud osim – na površinu. Nema boljeg „centra za rehabilitaciju“ od „Zemunela“, u svojoj kući, među svojim narodom, gde će imati sve uslove da se posveti samo terenu, bez remetilačkih faktora kakvi se javljaju u inostranstvu.

LKad se spremi, za nekoliko sedmica, mesec ili dva, od Markovića se očekuje da crno-belima donese brzinu. To je ionako detalj na kome Milošević insistira, jer je još na kraju minule sezone rekao „samo brz Partizan možete da očekujete“ i deluje da je sa Takumom Asanom, Filipom Stevanovićem i Lazarom Pavlovićem, pa i Umarom Sadikom dobio materijal prema željama. Još samo da od njega napravi celinu koja melje rivale.

Kao što svaka medalja ima dve strane, tako i ova nije do kraja „zlatna“. Jer Lazar Marković nije realizator, nije klasičan napadač, pa i dalje ostaje utisak da su u samom špicu crno-beli nedorečeni. Posle odlaska Ognjena Ožegovića u nemački Darmštat ostali su samo na Sadiku, alternativa je novajlija iz Mačve Petar Gigić, a kad se pogleda broj utakmica do kraja kalendarske godine (20 bez Kupa Srbije), uz rizike od kartona i povreda, može da se razume navijački zahtev za klasičnim centarforom, kakvi su, na primer, Petar Škuletić ili Uroš Đurđević, iz poslednje dve šampionske sezone.

No, struka je umesto „teškaša“ zaigrala na kartu „brzanjca“, a nedostatak u samom vrhu napada će, verovatno, nadomestiti tako što će se u nekim utakmicama Takuma Asano preseliti sa krila na mesto špica, što je Japanac i radio tokom karijere. Takvo opredeljenje uklapa se u početnu Miloševićevu misao o „brzom Partizanu“.

Još nešto: to što Partizan nije angažovao „klasičnog napadača“ u smiraj prelaznog roka ne mora obavezno da znači potop, iako svakako donosi improvizaciju. Posle prodaje Aleksandra Mitrovića Anderlehtu leta 2013. crno-beli, takođe, nikog nisu doveli u samoj oštrici, Nemanja Kojić je bio povređen, ulogu napadača preuzeo je Nikola Ninković, najbolji strelac tima bio Miloš Jojić, te iako se Parni valjak mučio, tu jesen je izgurao kao lider prenstva!

Da bi se tako nešto opet desilo biće potrebno verovatno savaladati Crvenu zvezdu. U toj misiji ko bolje može da pomogne od deteta Partizana, koje oseća šta znači „grobarština“? Možda je baš to detalj koji će da prevagne 21. septembra. Ako se dotad Lazar Marković spremi…

Mozzartsport