Posle debakla protiv Žalgirisa vreme je za rezove – jer niko, ama baš niko, nije iznad Partizana
Pukla je Partizanova bruka u Kaunasu. Tolika i takva, da njen eho mora da proizvede reakciju – i to sa samog vrha kluba. Ne još jedno saopštenje, ne još jedno „analiziraćemo“, već udarac šakom o sto. Jer svlačionica koja sve više liči na skup raspuštenih pojedinaca pravi ogromnu štetu – ne sebi, već Partizanu.
Ako je Željko Obradović izgubio volju da se bori sa vetrenjačama, ako je Humsku napustio kao poražen čovek jer suština nije shvaćena, postavlja se ključno pitanje: da li je sada, posle Kaunasa i reči Mirka Ocokoljića, ta suština makar jasnija? Ili ćemo, po starom dobrom običaju, gurati stvari pod tepih i praviti se da slona u sobi nema?
Partizan je u najdelikatnijem stanju poslednjih godina. Ovo više nije pitanje forme, govora tela ili „lošeg dana“. Ovo je pitanje opstanka sistema i potrebe da se preseku veze sa svima koji zbog ega, nezainteresovanosti ili ličnih pobuda kaljaju ime nekadašnjeg evropskog šampiona.
Mirko Ocokoljić je u Kaunasu, svesno ili ne, priznao da njegova „ljudska“ metoda nije dala rezultat. Šok terapija je trajala kratko. Scene iz Žalgirio arene jasno govore da su pojedinci to poverenje zloupotrebili. Zato i ne čudi što se gotovo odmah pojavila informacija o dolasku Đoana Penjaroje. Dugoročno rešenje je bilo neminovno.
Ipak, pitanje nije samo ko dolazi, već šta dolazi sa njim.
O Penjaroji će se tek raspravljati. Njegova epizoda u Barseloni ne uliva poverenje – nije se snašao u sistemu gde su pobede obaveza. Ali Partizan danas nije Barselona. Možda će baš u ovim okolnostima znati da se izbori sa pritiskom. Ako je on izbor, mora da dobije punu podršku – uprave, navijača i ekipe.
Ali – i ovo je ključno – imenovanje trenera ne sme da bude jedini potez.
Ako se čeka da novi trener preseče, kaže ko može, a ko ne, onda je to razumljivo. Ako se čeka na rekonstrukciju tima, na razdvajanje „žita od kukolja“, onda ima smisla. U suprotnom, svako novo ime na klupi biće samo nova meta za autobus pod koji će biti gurnuto.
Najave Žarka Paspalja o promenama i reči Ostoje Mijailovića o „konkretnim potezima“ još uvek čekaju potvrdu u praksi. Obradovićev odlazak – ma koliko bolan – nije potez. To je posledica.
I tu dolazimo do najosetljivije tačke.
Partizan je godinama bio sistem oslonjen na lik i delo Željka Obradovića. Njegov autoritet, znanje i harizma gurali su klub napred. Ali svaka igra sa vatrom ima cenu. Kada je on otišao, ostala je praznina koju niko nije bio spreman da popuni.
To, međutim, ne znači da je bilo ko iznad Partizana. Nije bio, niti sme da bude – pa ni najveći trener u istoriji Evrope. Idolopoklonstvo guši kritičko razmišljanje i dugoročno šteti klubu. Granica mora da postoji.
I da – koliko su zasluge velike, tolika je i odgovornost. Obradović je birao igrače (da li baš i sve?), gradio sastav i bio ključna karika sportskog sektora. Ta činjenica ne umanjuje njegovu veličinu, ali je deo istine.
Igrači su, međutim, kvarljiva roba. I to se danas vidi jasnije nego ikada.
Zato Partizan mora da reaguje. Ne sutra. Ne „posle pauze“. Sada.
Reči Miroslava Berića posle Kaunasa bole, ali pogađaju suštinu:
„Ova generacija je zaslužila da zabeleži najubedljiviji poraz Partizana u Evroligi. U ovom trenutku Partizan deluje kao banda.“
Ako se promena ne dogodi sada, svako ko sutra dođe dobiće pogrešnu poruku – da je dres Partizana nešto sa čim se može igrati. A to je greška koja se ne prašta.
UVEK UZ NAŠ PARTIZAN.
Piše: Volimpartizan.rs 🖤
