Partizan je preživeo Zemun. Dobio tri boda. I spoznao da broj 51 i te kako može da bude koristan, ako ništa drugo makar na utakmicama Superlige.
Novi napadač crno-belih, u završnici prelaznog roka pristigao iz Čukaričkog, sve više zavređuje pažnju Grobara i učinkom na terenu smekšava njihov ispočetka tvrodkorni stav da nije poželjan zbog dešavanja u prošlosti koja imaju veze sa Crvenom zvezdom. Obećao je da će pričati na terenu i zasad taj „govor“, pre svega oličen u brojkama, budi nadu pristalicama crno-belih da su dobili (ili da su na dobrom putu da dobiju) igrača kao što je minule sezone bio Uroš Đurđević. S tim da njemu niko nije spočitavao istorijske činjenice…
Učinak sadašnjeg špica Olimpijakosa od 24 prvenstvena i četiri gola u Kupu Srbije dobija na posebnom značaju jer su njegovi pogoci bili vredni duple krune, međutim, iako je daleko maj – kad će se svoditi računi i ocenjivati da li je sadašnji Partizan nalik lanjskom – prva dva meseca broja 51 na Topčiderskom brdu nagoveštavaju da bi scenario mogao da bude sličan.
Pogotovo što mu je učinak maltene isti Đurđevićevom u istom periodu prošle godine. U nekim segmentima – bolji.
Obojica su došli u Partizan u smiraj prelaznog roka. Đurđević na poziv Marka Nikolića kome je pod hitno bio potreban špic, a broj 51 kao prirodna zamena za prvog strelca Superlige, jer je stasom, karakteristikama i načinom igre u dresu Čukaričkog pokazao da može da se uklopi u sistem u Humskoj. Đurđević je u prvih 11 utakmica dao sedam golova za crno-bele. U prvenstvu je tresao mreže Mladosti, Radnika (dva), Novog Pazara i Bačke, dok je u Kupu bio dvostruki strelac protiv Napretka. Usput je zabeležio jednu asistenciju Leonardu na gostovanju u Surdulici. Bio je to peirod kad je u špicu delio teren sa Valerijem Božinovim, a po odlasku Bugarina ostao kao prva opcija i izradio sebe kao izuzetno bitnu kariku u NikolićevogPartizana.
Sve to bez Evrope.
Broj 51 je, pak, na istom uzorku jednako produktivan po tim. Dao je pet golova (niškom Radničkom, Radu, Bačkoj, Zemunu i kijevskom Dinamu), ali je čak triput iznudio jedanaesterce – i to u poslednja tri kola – za poslednje golove Partizana na utakmicama u Surdulici, protiv OFK Bačke i u Gornjoj varoši. Na taj način overavane su pobede i omogućeno ekipi Miroslava Đukića da bez stresa privodi kraju utakmice pre kojih je ionako računao na bodove.
Broj 51 je zapravo samo nastavio da bude učinkovit kao u dresu Čukaričkog (zaslužan za 20 golova na 34 utakmice), bio je možda i ključna karika Nenada Lalatovića i nazire se da bi identičnu ulogu mogao da ima u Humskoj. Pod uslovom da mu se tim podredi kao što je u sezoni 2016/2017 radio za Đurđevića, a ovaj samo završavao njihove akcije.
Ni Đuršević ni broj 51 nisu tipovi centarfora koji se preterano ističu asistencijama. Što u osnovi i nije njihov posao. Kako to treneri vole da kažu, „u 16 metara“ vide samo gol. Utisak je da je bivši špic crno-belih stabilniji, da može da podnese više duela, pa i batina, ali je sadašnji lukaviji, pa čim oseti kontakt pada, što timu donosi prednost u vidu jedanesteraca. I to je taj učinak koji se ne meri statističkim kolonama.
Ostaje pitanje je da li su i jedan i drugi timski igrači. I da li bi uopšte trebalo da budu. Pogotovo što su obojica za saradnika imali Leandrea Tavambu, čija uloga u timu ume da varira od utakimica na kojima je izuzetno koristan po ekipu do onih na kojima maši zicere, ali nema sumnje da je oštrica crno-belog napada ubojitija ako Kamerunac igra sa Srbinom.
Što bi, možda, trebalo da postane trend kad Miroslav Đukić sastavlja tim, jer Partizan sa dva špica, zar to nije pravi Partizan?
