Saša Ilić, legenda koja traje u petoj životnoj deceniji, junak je pobede protiv Čukaričkog, koja je Partizanu donela plasman u finale Kupa Srbije.
Veliki majstor. Nenadmašni virtuoz. Crno-bela ikona. Šmeker. LJudina. Svuda omiljen. Jedan jedini. Neprevaziđeni. Legendarni kapiten Partizana. Saša Ilić!
Zahvaljujući aktuelnom ostvarenju protiv Čukaričkog – golu u 90. minutu (bez sumnje – antologijskom), vrednom filmskog platna i ulaska u finale Kupa Srbije, sa još dva opravdano stečena atributa: Boga Humske i kralja peterca!
– Vojo, koliko je Saša postigao golova iz blizine, kao protiv Čukaričkog?
– Devedeset odsto – kao iz topa odgovara Vojislav Radojević, najpedantniji hroničar zbivanja na crno-beloj strani Topčiderskog brda, aktuelni urednik klupskog sajta.
I, očito oduševljen umećem starog majstora, baš kao i 15 hiljada svedoka revanša polufinala kupa, dodaje:
– Saša je mrežu Čukaričkog zatresao sa dva metra. To je ništa, koliko je samo golova dao tako što se držao za stativu!
Po Radojeviću, ništa nije slučajno:
– Celo jutro sa Željkom Sabljićem premotavam snimak sa akcentom na Sašino kretanje pre gola: dva puta se izvlači iz ofsajda i kad svi odlaze ka prvoj, lukavo kreće na drugu stativu. E, to zna samo Ilić!
Među navijačima Partizana sve je više potpisnika bolne istine: Koga da gledamo kad Saša ode u penziju?
Zbog toga, sve je glasnija pesma Grobara u slavu vođe, od pretposlednjeg dana prošle godine zašlog u petu životnu deceniju: „Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan i do njega mi je stalo, meni je vredan!”
