Bojan Janić, sportski direktor Partizana o novoj funkciji starim navikama, emociji koja ga vodi na ovom putovanju
Kviskoteka i voditelj Oliver Mlakar. Kultni kviz koji je obeležio kraj ’80–tih, a trajao do ’95. godine. I jedna od igara „pogodite zagonetnu ličnost”.
Osoba A – „ja sam Bojan Janić, bivši igrač Partizana”
Osoba B – „ja sam Bojan Janić, bivši trener Partizana”
Osoba C – „ ja sam Bojan Janić, sportski direktor Partizana”…
U slučaju protagoniste ovog intervjua koji god taster da ste pritisnuli, ne biste pogrešili. Naprotiv, zbunili biste i Mlakara, ali dobili i bonus bodove jer, da – Bojan Boki Janić je tri sezone bio igrač i trener u Partizanu od 2018. godine do 2021. potom definitivno rešio da samo pored terena pruža savete, ali u svom maniru – energično i s posebnom emocijom. I tako do ove takmičarske godine kada je posle kratke avanture u Dubaiju – ponovo u svojoj kući, u Humskoj.
Nema dres na sebi, nema trenerku, nije na terenu. Seo je u fotelju sportskog direktora, a u utorak 11. februara 2025. sa nove funkcije je pričao o planovima, idejama, odbojkaškoj crno-beloj porodici koja bi toliko „rasla” da bi kako reče novi član uprave uz Aleksandra Stankovića, Željka Tanaskovića, Duška Nikolića, prešla granice Srbije, stare Jugoslavije ali i Evrope.
Međutim, uvek autentičan, Bojan Janić, i da radite barem 10. intervju u dva meseca, „ima keca u rukavu”. U razgovoru za Sportski žurnal po imenovanju na odgovornu funkciju, nekadašnji kapiten reprezentacije Srbije, u maniru novog zvanja, ali ponovo van kalupa, govorio je o idejama koje ima s ostalim čelnicima, šta bi bila njegova pobeda u ovoj misiji, dovođenju igrača i ljudi koje bi podigli renomirani klub na svetski nivo.
Da li „steže” to odelo koje nosite odnedavno ili prija?
– Steže bukvalno pošto sam se ugojio. Ali ne mogu da kažem i da nešto prija. Retko ih nosim, uglavnom su to svadbe, slavlja… Verujem da ću sada zbog prirode posla biti malo više u nekim situacijama gde će protokol da iziskuje dres kod.
Put je dug, stvari su sveže, koji će biti prvi potezi koje će uprava, Vi kao sportski direktor da povučete?
– Prva stvar moram da uđem malo u samu organizaciju. Iz ove perspektive – bavim se muškom i muškom vertikalom, seniorima i mlađim kategorijama. Sada treba da uđem u celu strukturu, znamo da devojčica ima mnogo više i mnogo više selekcija. Treba da se upoznam s principom rada, funkcionisanja svega i zajedno sa ostalim ljudima iz kluba da napravimo neki plan na duže staze koji će biti ostvariv. Pre svega mislim na obezbeđivanje možda i boljih uslova za rad mlađih kategorija, možda dopuna trenera da se dovedu još neki kvalitetni ljudi, možda i neki bivši igrači, koji su imali mnogo iskustva i imaju potrebu da krenu u ovaj posao i da rade sa decom. To mi je ideja. Pre svega da okupimo više kvalitetnih ljudi iz odbojke da svi radimo i živimo od toga a da pravimo lepe stvari za Partizan i za srpsku odbojku. Budućnost odbojke nije loša, ali možemo mnogo bolje.
Energični ste bili kao igrač, trener, fotelja zahteva možda prividno manju, ali nećete se smiriti dok…?
– Ne slažem se, ja sam ja! Ako krenem drugačije da se ponašam to je onda laž. Biće tu dosta emocija jer imam samo jedan cilj – da Partizan bude u vrhu, a da bi konstantno bio u vrhu to iziskuje jedan posvećen rad i planiranje. Za to mi treba vremena. Sjajno je što sam ušao u periodu kada je sezona u jeku. Taman da do kraja sezone mogu spoznam šta treba da popravimo.
Kažete evropski Partizan, šta to tačno znači, konkretno?
– Moja mašta kaže da je to klub koji ima stabilne finansije pre svega. Da bi mogao da ispratiš bilo kakav evropski nivo, a imajući u vidu da su cene ne samo igrača i putovanja i svih propratnih stvari u Evropi na vrhunskom nivou, mnogo veće nego što mi možemo da pružimo. Ali ono što mi želimo da pokušamo da se približimo nečemu, a to bi značilo uključivanje većeg broja sponzora i ljudi koji vole Partizan koji vole da ulažu u odbojku što u današnje vreme nije lako naći. Omladinski pogon da se maksimalno razvije da se radi kvalitetno i da okupi veći broj dece da bismo imali što veći izbor i da se sa njima radi na nekom modernijem nivou. Upravo da kroz mlađe kategorije shvate šta ih čeka u prvom timu. To nam je ideja – da iskopiramo američki sistem – radi se slično na svim koledžima i gde igrači ulaze u kompleksniju priču iz istog sistema.
Da li je dolazak igrača konkretno Nemanje Petrića i Teodore Pušić, potom i sponzora prvi korak ka evropeizaciji, odnosno vaš sistem rada koji je podrazumevao iskustvo uz afirmaciju mladih?
– Bitno je kada se priča o tako velikim igračima da budu i prave ličnosti, modeli ponašanja kako mi želimo da izgleda jedan sportista. Nemanja i Teodora to jesu. Fantastične karijere. Nemanja je bio kapiten Srbije i Modene, jednog od najvećih klubova na svetu i to ne može da bude slučajno. Fantastično je ljudsko biće. Kad se oporavi fizički i uđe u trening podići će momke. Videće na delu šta zapravo znači biti profesionalac. Mi smo to dosad imali u igračima koji su imali sjajne karijere tipa Novice Bjelice, Milije Mrdaka, koji je još tu. To je sjajna stvar. Nisam zagovornik toga da imamo samo mladu ekipu talentovanu. U svakoj ekipi mora da postoji dva ili tri iskusna. E tu je caka da budu i kvalitetni ljudi koji će mladima da prenesu zdravo i pozitivno.
Koliko ste dobar pregovarač, zapravo koliko mislite da lik, figura Bojana Janića može da privuče sve što je potrebno za pobednički koncept?
– Kad maštam mislim da sam dosta jak, ali to treba da se vidi u praksi. Definitivno ako nešto mogu da pokušam to je da prenesem ljubav prema Partizanu i mislim da određeni ljudi prepoznaju iskrenost u svemu tome. Ali „namazano” kažem, izuzetno pametni ljudi. Šalim se, svi koji mogu da prepoznaju da je iskreno prisutna velika želja. Naravno, ne može biti samo želja, već i znanje, ideja. Nadam se da ću do kraja sezone imati malo ozbiljniji koncept cele te ideje koje ćemo predstaviti ljudima uz želju da se što više njih uključi. Jer ako prepoznaju da je to nešto zdravo, verujem da će naći način i da ćemo ih privoleti da pomognu.
Šta bi bila vaša najveća pobeda u ovoj misiji?
– Nadam se da će trajati što duže, ali ne bih voleo da sam tu, samo da bih bio tu. Stvarno bih voleo da ukoliko se desi da kad jednog dana odem ostanu rezultati. Uspostavljanje jednog sistema u radu sa mlađim selekcijama i naravno ono što lično očekujem od priznanja – to su trofeji i pravljenje ozbiljnih igrača i budućih reprezentativaca.
Šta biste poručili treneru Draganu Kobiljskom, finale Kupa se bliži?
– Kobiljskom bih poručio šljivovicu. Kobi i ja se znamo dugo, malo smo se bolje upoznali kada smo bili u stručnom štabu. On je jedan fantastičan čovek i naravno trener. Sada smo počeli sa sarađujemo ozbiljnije. Radi fantastične stvari ove godine. Od mene će imati maksimalnu podršku za sve, on to zna, pričali smo. Bićemo svi zajedno i kada je lepo i kada nije.
A šta Nenadu Živanoviću, šefu struke dama ?
– Bio mi je pomoćnik, jedan od najbližih prijatelja. Maltene smo stalno u komunikaciji bili i dok nisam bio tu, dok sam bio u Dubaiju. Viđamo se često, više viđam njega nego rođenu ženu. Tako da i njemu verujem. Izuzetno je kvalitetan trener, čovek svakako. Trudiću se da mu pomognem da izgura ove sezone i idemo korak dalje svake godine i da mu se pruži jedna ozbiljna šansa s jednom boljom ekipom da pokaže svoj kvalitet i da u toj ženskoj odbojci napadnemo jedan od trofeja.
Da li ćemo Vas i dalje viđati na košarkaškim, fudbalskim utakmicama?
– Košarkaškim definitivno, to nije sporno, fudbalskim. Voleo bih da odem i na rukomet, šta god da se igra, ali videću koliko ću vremena imati. Za sada, košarka i fudbal sigurno.
Hoćete li sada manje da se nervirate?
– Ne! Nerviraću se više. Bio sam skoro u Lajkovcu, gledao žensku utakmicu a u autu sam dok sam vozio gledao i meč u Kragujevcu. Ne mogu manje da se nerviram sigurno, ali mogu više da zadržim u sebi. Nije ok da se pokazuje emocija.
Da li ćete i dalje pevati navijačke pesme ili samo slušati u kolima?
– Pevam i pevaću navijačke pesme i u kolima, kući i na utakmicama. I slušati, tu se baš ništa neće promeniti.
LjUDI KOJIMA NIKO NE VERUJE…
Tri osobine koje treba da ima jedan uspešan sportski direktor?
– Iz mog iskustva kao igrača prilično nezahvalna pozicija, jer sportski direktor u inostranstvu je neka spona između uprave i igrača i obično su to ljudi kojima niko ne veruje (smeh). To je tako. Kada vratim film u jačim ligama kojima sam igrao, to su ljudi koji uvek onako malo moraju da mažu, da lažu da bi svi bili mirni. Ne znam da li imam sposobnost za tako nešto, ali ću se truditi da budem maksimalno iskren kao što sam bio kao trener. Moram da budem iskren zato što je moja želja ogromna i to će me vući. Ako to nestane onda to više nije to. A osobine, što se njih tiče – možete da me pitate za godinu dana.
Radni dan Bojana Janića, sigurno više neće biti isti, neće baš biti ni klasično kancelarijsko radno vreme od 8 do 16 časova. Ali, salu će da zameni…
– Imaću kancelariju, a radno vreme, biće.
„TUŽNI” SIN MILUTIN U EPIZODI NAVIJANjA BROJ 2
Šta Vam je rekla porodica, da li se tu nešto promenilo u smislu fanatizma koji gajite?
– Ne! Pre svega smo srećni što sam ostao u Beogradu. Ovaj izlet u inostranstvo nam nikako nije prijao. Sve druge stvari ćemo raditi u hodu. Sin je malo tužan što nisam više trener, ali pokušavam da mu objasnim da smo svi zajedno u klubu. Oni će i dalje dolaziti da navijaju za Partizan i za tatu.
Originalni članak: Sportski žurnal.rs
