Bojan Brnović, nekadašnji crno-beli napadač, u srcima Grobara i danas ima posebno mesto. Bio je deo generacije koja je 2003. godine ispisala zlatne stranice naše istorije – ulaskom u Ligu šampiona. Iako mu minutaža nije bila velika, Bojan je u crno-belom dresu pokazao ono što se ne meri statistikama – vernost, borbu i ponos. Danas živi povučenije, ali Partizan i dalje prati – sa istim žarom. Za VolimPartizan.rs, Bojan se iskreno prisetio dana u Humskoj, prve utakmice protiv Galaktikosa, odnosa sa navijačima i svega onoga što mu i danas znači – crno-bela boja.
Kako je izgledao trenutak kada ste dobili poziv Partizana?
Iskreno da budem, da nije bilo povrede kolena, verovatno bih karijeru nastavio u inostranstvu. Ali moram da naglasim da je Partizan bio jedini klub sa naših prostora za koji sam svim srcem želeo da igram. Kao što verovatno i znate, u tom trenutku me želela i „komšinica“, ali je preovladala moja želja – i uprava Zete je ispunila moj zahtev. Čak sam i kasnio sa pripremama, dok mi nije garantovano da ću potpisati samo za Partizan.
Znao sam dosta igrača iz te ekipe, igrao sam sa njima u mladoj i seniorskoj reprezentaciji. Lotar Mateus je bio trener, bile su to čuvene kvalifikacije za Ligu šampiona… Jedva sam čekao da im se pridružim.
Debi protiv Đurgardena, a zatim Real, Porto i Marsej. Kako ste doživeli te mečeve?
Imao sam tu sreću da odmah po dolasku, posle nepune dve nedelje, debitujem za Partizan. Ta sezona i Liga šampiona zauvek će mi ostati urezani u sećanju. Igrati protiv najvećih svetskih zvezda – ostvarenje dečačkog sna. Mogu se pohvaliti i pričati unucima da sam igrao protiv Galaktikosa u Madridu – u Ligi šampiona.
Kako je izgledala svlačionica te generacije?
Sjajna ekipa, atmosfera odlična. Bio sam cimer sa Taribom Vestom i rado se sećam svih trenutaka iz tog perioda.
Odnos sa navijačima – kako ste ga doživeli?
Odnos sa navijačima je bio odličan. Meni, kao klincu iz male Podgorice, mnogo je značilo što me ljudi prepoznaju gde god da se pojavim. To ne može da se zaboravi.
Iako niste dobijali puno minuta, dali ste važne golove. Da li neki posebno pamtite i koliko vam je žao što u Partizanu niste ostavili veći trag?
Naravno da ostaje žal što nisam ostavio veći trag. Dok je Mateus bio trener, verovalo se u mene. Kasnije su šanse bile sve ređe. Najviše krivim sebe – bio sam svojeglav, uvek sam hteo neku svoju pravdu da isteram, što me je često koštalo.
Pratite li današnji Partizan? Kako vam izgleda tim danas?
Pratim Partizan kad god mogu. Nadam se da će nova uprava doneti boljitak. Ako dođu dobra pojačanja, konačno možemo da se uključimo u borbu za titulu. Mada, svi koji pratimo situaciju u Srbiji, znamo da se forsira samo jedan tim…
Omladinska škola Partizana – kako je vidite danas?
Uvek sam za forsiranje mladih igrača. Voleo bih samo da se ne prodaju odmah na prvu ponudu, i da ostanu duže u klubu. Znam da klub živi od tih transfera, ali omladinska škola Partizana je poznata u celom svetu. Biće uvek talenata koji treba da se izbruse.
Ako biste mogli da poručite nešto sadašnjim igračima Partizana, šta bi to bilo?
Moraju da budu svesni da igraju za klub sa velikom istorijom. To treba da imaju na umu na svakom treningu, ne samo na utakmici.
Da li ste i dalje u kontaktu sa saigračima iz tog vremena?
Jesam, sa skoro svima. Nažalost, tragedija koja nas je zadesila pre par meseci okupila nas je u Nikšiću. Evocirali smo uspomene, bilo je emotivno. Za Partizan bih peške krenuo iz Podgorice, tu nema dileme. Ipak, ne vidim sebe u fudbalu trenutno, dosta je jedan iz kuće – moj brat Nenad je trener i verujem da će on jednog dana voditi naš Partizan.
I za kraj – šta vam danas znači reč Partizan?
Najlepši period karijere. Igranje za klub za koji navijam i koji volim – ostvarenje najvećeg sna. Da volim crno-bele – to svima ponosno kažem.
Bojan Brnović za VolimPartizan.rs – glas jedne generacije koja je ponosno nosila dres, borila se srcem, i do danas nije prestala da voli klub. Za njega, Partizan je bio i ostao nešto više od fudbala.
BUDITE SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN.
