Piše: Volimpartizan.rs
Serijal „Da se ne zaborave“ ima smisla samo kada se u njemu vrate igrači koji su za kratko vreme ostavili trag veći od mnogih dugotrajnijih epizoda. Bo Mekejleb je upravo takav slučaj, jer u Partizanu nije bio samo dobro pogođeno strano pojačanje, već plej koji je jednoj ekipi dao brzinu, sigurnost i onu vrstu košarkaške inteligencije koju ne možete da sakrijete ni kad odigrate prosečnu utakmicu.
Od odlaska Freda Hausa kroz Partizan su prolazili Amerikanci raznih dometa i raznih sudbina. Neki su opravdali očekivanja potpuno, neki su ostali tek ime u sećanju, ali je postojao jedan zanimljiv obrazac: često su bili dočekivani sa nepoverenjem, a ispraćani sa žaljenjem. Bo je pripadao toj grupi, samo sa jednom razlikom — kod njega se vrlo brzo videlo da nije prolaznik.
Kada je 2009. posle rastanka sa Palasijom izbor pao na momka iz Nju Orleansa, rođenog 1985. godine, koji je iza sebe imao sezonu u turskom Mersinu, Partizan nije dobio samo igrača sa evropskim stažom. Dobio je plejmejkera koji je već znao da evropska košarka ne prašta kašnjenje u odluci. To je mnogo važnije nego što zvuči na papiru, jer plej u Partizanu ne sme samo da zna da vodi loptu — mora da zna kada da ubrza, kada da napadne prostor i kada da ostatku tima nametne red.
Kod Boa se to videlo odmah. Imao je „kliker“ za igru, osećaj za prodor, asistenciju i šut, ali još više od toga imao je meru. Neki plejmejkeri naprave utisak tako što stalno traže loptu; veliki plejmejkeri naprave utisak tako što svi oko njih počnu da igraju smislenije. To je kod njega bio najjači pečat. Neki stranci popune roster, a neki promene puls ekipe; Bo Mekejleb je promenio puls.
Neću da glumim hladnog posmatrača: takvi igrači se prepoznaju stomakom pre nego statistikom. Dovoljno je bilo nekoliko utakmica da se vidi kako mu prvi korak stvara višak, kako prodor tera odbranu na paniku i kako iz te panike nastaje ili lak koš ili otvoren šut za saigrača. U sistemu koji je od pleja tražio i disciplinu i hrabrost, to je bilo zlato.
Za godinu dana u Partizanu osvojio je sve što je na ovim prostorima moglo da se osvoji, a njegov doprinos nije ostao samo na utisku. Sa 22 utakmice u Evroligi, prosekom od 3,4 asistencije i indeksom uspešnosti 12,7, ostavio je i brojke iza sebe. Sezona mu je donela i veliko individualno priznanje, ali važnije od toga bilo je ono što se videlo golim okom: bio je motor ekipe koja je stigla do fajnal-fora Evrolige u Parizu.
Baš tu i leži ona mala bol koja prati svako sećanje na njega u crno-belom. Dve nesrećno izgubljene utakmice u Parizu ostale su kao završni kadar jedne velike sezone, a meni se i danas čini da Evropa tada nije videla baš punu meru onoga što je igrao cele godine. Dobio je zasluženo priznanje kao drugi plej Evrolige i mesto u drugoj petorci, što je bila potvrda klase, ali ne i potpuna nagrada za ono što je stvarno donosio na terenu.
Odlazak u Sijenu bio je logičan nastavak. Tamo je nastavio ozbiljnu evropsku karijeru, uzeo prvenstvo i kup Italije, poneo MVP priznanje i potvrdio da Partizan nije slučajno pogodio. Posle toga sledio je Fener, a kasnije i Bajern, Limož, Gran Kanarija i Saragosa. NBA san mu se nije otvorio onako kako je želeo, ali ni to ne menja suštinu: reč je o igraču čiji je evropski trag bio dubok i potpuno zaslužen.
Za mene je i danas u najužem krugu najboljih stranaca koje je Partizan imao. Tu nema mnogo prostora za diplomatsku ravnotežu. Možda me tu delom vodi i navijačka slabost prema plejmejkerima koji igraju glavom pre nego nogama i rukama, ali baš takvi obično i ostanu najduže u pamćenju. Bo nije bio samo atraktivan, bio je koristan. A to je u ozbiljnoj košarci najveći kompliment.
Zato se u ovom serijalu njegovo ime vraća bez ikakve nostalgije na silu. Bo Mekejleb je jedan od onih igrača koji vas podsete koliko jedna sezona može da bude dovoljna da ostanete deo klupskog pamćenja. Osvojio je sve što je ovde mogao, vodio Partizan do Pariza, a zatim kroz Sijenu, Fener, Bajern, Limož, Gran Kanariju i Saragosu potvrdio da ono što smo gledali nije bila prolazna eksplozija, već čista klasa. Jedina senka tog sećanja ostaje utisak da je Evropa tada videla mnogo, ali ne i baš sve.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
