Ko god da misli da zna sve o Nenadu Bjekoviću (5. novembar 1947, Lazarevo kod Zrenjanina), jer je u fudbalskoj žiži više od pet decenija, grdno se prevario. Mnogo toga što se događalo “ispod plašta” popularni Đavo je sačuvao za sebe, a eto, sada je otvorio dušu – za “Novosti”. Pa da počnemo od Nenadovog prelaska iz Proletera u Partizan.
* Malo ko zna da su pregovori bili iscrpljujuće dugi i teški?
– Uh, i sada kada vraćam film, umorim se. Ja sam stekao afirmaciju u Zrenjaninu i bio prvi igrač Proletera (103 utakmice, 27 golova) koji je obukao dres reprezentacije. Ali odrastao sam u Lazarevu, generalno, celo selo su činili kolonisti iz istočne Bosne i navijači Partizana. Tako sam i odrastao, kao 11. i najmlađe dete, a moj otac Bora je bio partizanovac od glave do pete. Međutim, kada je počela trka, u Proleteru je bio veliki pritisak da pređem u Vojvodinu
jer su rukovodstva dvaju klubova bila jako vezana. I pokušali su da utiču na moju odluku. Da zlo po mene bude gore, javili su se i ljudi iz zagrebačkog Dinama, koji nisu pitali za cenu.
* A onda je u Lazarevo stigao general Miloš Zekić, glavom i bradom?
– General Zekić je bio pojam za taj deo Bosne, a kada je došao u kuću mojih roditelja, to je bilo kao da je u Lazarevo stigao sam Josip Broz Tito. Bilo je to u decembru 1968. godine i celo selo se diglo na noge. General je bio predsednik SD “Partizan”, ali zaljubljenik u fudbal. Rekao je mom ocu: “Boro, ti znaš zbog čega smo došli?”. “Znam”, odgovorio je moj otac, “i da ne dužimo, ako hoćete mog sina, on je Partizanov. O tome ne treba da pričamo. Reč je data.”
* Ali narednih šest meseci ljudi iz Partizana, ali i oni iz Dinama i Vojvodine, nisu izlazili iz vašeg sela?
– Bili su to najduži meseci u mom životu, nikako da prođu. Kako sam ugovor sa Proleterom imao na još godinu dana, uslovljavali su me da pređem u Vojvodinu. Dinamo je bio opcija broj dva, a Partizan tek na trećem mestu. A onda su se proširile priče da sam ipak potpisao za Dinamo i da se selim u Zagreb. Ja ne znam ništa o tome, a onda me pozove brat i kaže da me otac hitno zove u Lazarevo. Kako zdravstveno nije bio najbolje, ja požurim da vidim kako je…
* Čekalo vas je iznenađenje?
– Otac je bio u pidžami, u krevetu, odmah se pridigao i onako, dok sam još bio na vratima, započe: “Znaš li ko je bio u ovoj kući? Sećaš li se da sam ja dao reč? Da li postoji bruka na svetu koja može da ukalja ovaj obraz? Ako ne ispoštuješ naš dogovor, ova kuća više za tebe ne postoji”. Rafal! Jedva sam ga ubedio da ništa nisam potpisao i da hoću samo u Partizan. Počeli su mučni pregovori, ali na sreću, prešao sam u Partizan (više od 400 utakmica, skoro 200 golova).
* Počelo je kao iz bajke?
– Došao sam u tim u kojem je bilo 11 reprezentativaca. Igrala se u to vreme takozvana Liga šampiona, a učesnici su bili svi dotadašnji prvaci: Partizan, Zvezda, Dinamo, Hajduk, Vojvodina i Sarajevo. Igralo se svako sa svakim, mi smo se prošetali, bili prvi, a ja sam postao golgeter lige. Ali kada je spočelo prvenstvo, sve se okrenulo naopačke.
* I počeo je medijski udar na Nenada Bjekovića?
– Pisalo se “toliki transfer, a od golova ni traga”. Teško sam se izborio s tim i te prve godine nije bilo onako kako sam očekivao.
* Odlazak u JNA kao da vam je prijao?
– Obukao sam uniformu 1974. godine, naredne godine me je krenulo. Ušli smo u trku za prvo mesto sa Hajdukom, koji je dominirao. Neverovatno, to samo fudbal može da režira, pobedio nas je Hajduk na JNA sa 6:1, Zvezda nam je dala četiri gola, ali smo mi pobeđivali ostale i smenjivali se sa Splićanima na prvom mestu.
– Ta utakmica pod Bežigradom je ličila na rat, a ne na fudbal. Da su u ono vreme važili ovi propisi, igralo bi se 15-20 minuta u nadoknadi vremena. Bio je to cirkus, a Maksimović nije svirao dva penala nad Mocom Vukotićem. A gol, ni sam ne znam kako sam ga dao. Kada je lopta došla do mene, zapeo sam nogom u zemlju i lopta se nekako se ušunjala u mrežu. Da sam je udario kako sam hteo, mislim da bi Dalanović, koji mi je već ušao u šut, odbranio i tu loptu.
* Dovoljno da vas zapazi Bajern iz Minhena?
– Došao je Ljuba Barin sa ponudom, rekavši da su me skauti Bavaraca gledali na četiri-pet utakmica, i da sam zadovoljio njihove ukuse. Brzo je sklopljen dogovor da odmah te zime obučem dres velikana iz Minhena.
* I kako se onda dogodilo da ne postanete igrač Bajerna?
– Igrali smo poslednje jesenje kolo u Podgorici. Blato, kaljuga. Trener Kramer i sportski direktor Švam su došli privatnim avionom da me povedu u Minhen odmah posle utakmice, da stavim i zvanično potpis na ugovor. Mi pobedimo 1:0, ja dam gol, postanemo jesenji prvaci. Treneri Toma Kaloperović i Zoki Miladinović, s kojim sam posebno bio dobar, i svi igrači počeli su da vrše pritisak da ne idem. Kažu, nismo 10 godina bili šampioni, a kada smo god bili jesenji prvaci, uzeli smo titulu. Ostani do leta, otići ćeš kao šampion, biće i boljih ponuda. Odem ja pod tuš, a Nemci me čekaju. Dođem u hotel i kažem Ljubi Barinu: “Neću da idem, ostajem.” Čovek zabezeknut, ja odlučan. Nemci se vrate u Minhen i, naravno, više me nikad nisu zvali. Nisam se pokajao, vratilo mi se to, uzeli smo titulu, postigao sam taj istorijski gol u Ljubljani. Da tada nismo bili prvaci, mislim da bi Partizan imao mnogo problema.
* Malo je nedostajalo da se preselite u Holandiju?
– Kod mene ništa nije išlo normalnim putem. AZ iz Alkmara se tek formirao, klub su preuzela braća Molinari, vlasnici najvećih robnih kuća u Holandiji, i preko Laze Radovića su tražili kontakt. I opet se ja sve lepo dogovorim, traže oni da nešto potpišem, kažu mi nije to ugovor već sporazum, koji nije obavezujući. Prvenstvo je kod nas dugo trajalo i…
* I pojavio se menadžer Naletelić?
– Došao Nale sa ponudom Nice. Ja se vidim sa Ivanom Ćurkovićem i on kaže: “Ma kakav AZ, Nica je prava stvar.” Predsednik Nice Loe je svake godine letovao na Krku i mi se sastanemo na tom ostrvu. I kažem mu da sam potpisao neki sporazum, a on meni: “AZ i UEFA su moj problem.” Potpišem ja za Nicu, na pripremama u Švajcarskoj sam se baš raspucao. Debitovao sam protiv Serveta i za poluvreme postigao tri gola. A direktor Partizana Boba Mihajlović se hvatao za glavu što nismo ugovor potpisali posle utakmice. Uzeli bismo kaže, duplo, ovako, u kasu Partizana se slilo 60.000 maraka.
* A onda šok, UEFA vas je suspendovala?
– I to saznam neposredno pred utakmicu. Loe me tešio, rekao, ja sam igrač Nice i kraj. Sutradan je otišao na dogovor sa ljudima iz Alkmara, za moju slobodu je morao da iskešira 300.000 maraka i da dva puta ugosti ekipu AZ u Nici i plati sve troškove.
* Ipak, isplatilo se i vama i Nici (143-85)?
– Da, bile su to divne godine. Dva puta sam proglašavan za najboljeg stranca u Francuskoj, četiri puta za najboljeg centarfora…
* Pre dve godine ste poneli epitet najboljeg fudbalera Nice svih vremena?
– To je posebna čast, jer me navijači, koji su birali, nisu zaboravili posle toliko godina. A biti prvi ispred aktivnog golmana Totenhema i reprezentacije Francuske Uga Ljorisa, nešto je neverovatno.
Večernje novosti
