U intervjuu koji je dao Mozzart sportu, Veljko Birmančević se osvrnuo i na svoj boravak u Partizanu u kojem je bio od svoje 12-te godine:
“Kad sam sa 17 godina debitovao za prvi tim Partizana nadao sam se da ću tu i ostati. Desila mi se nesreća da sam ubrzo poslat na pozajmicu, a kasnije sam shvatio da nisam u projekcijama kluba. Bilo mi je jasno da moj put nije kroz Partizan. Na pozajmici u Teleoptiku sam izborio plasman u viši rang, plasirali smo se u Prvu ligu. Potom sam zadužio dres Rada i sa njim izborio opstanak. Niz uspeha nastavio sam plasmanom u kvalifikacije za Ligu Evrope sa Čukaričkim. Dešavale su mi se lepe stvari, iako sam imao drugačiji cilj tokom stasavanja u Partizanu. Kad sve sagledam, zadovoljan sam kojim tokom teče moja karijera. Ne bih da osuđujem bilo koga i da procenjujem da li je neko napravio grešku. Jednostavno, srećan sam na putu kojim koračam. Smatram da je bolja opcija, jer da nije tako verovatno bih ostao u Partizanu”.
Birmančević nije jedini igrač Partizanove generacije 1998. kojem je predviđana svetla budućnost u Humskoj, međutim, niko od njegovih vršnjaka nije dobio pravu priliku da opravda epitet jedne od vrhunskih klasa crno-belih.
“U fudbalu nekad treba imati i dozu sreće. Mojoj generaciji se dogodilo da niko od igrača nije dobio šansu od uprave Partizana da se nešto duže zadrži u prvom timu. Bilo je takvo vreme, nismo imali sreće. Da je pre nekoliko godina, kad smo mi ulazili u seniorski fudbal, postojalo pravilo o bonusima, siguran sam da bi nam mnogo značilo i da bismo dobili značajnije uloge. Tad je filozofija bila drugačija i jedna od talentovanih generacija se raspala. Ko zna, da su bile druge okolnosti možda bi neko od nas već bio u najjačim ligama sveta. Ovako, većina je primorana da ide zaobilaznim putem, ali to je deo fudbala i na svakom od nas je da pokaže igrama da je klub pogrešio”...
Izvor Mozzart sport
