Strahinja Pandurović, šef struke Teleoptika, ide postepeno uz nadu da će komandovati i crno-belima
Goran Pandurović je, svojevremeno, bio golman Partizana, a fraze da „krv nije voda” i da „iver ne pada daleko od klade” potvrdio je njegov sin Strahinja, ali pasiju je pronašao u trenerskim vodama.
Pandurović junior nije od onih za koje može da se kaže dođoh, videh, pobedih i nestadoh. Nikada nije bio sebičan, jer dobro zna da kad postigne cilj ima još veću odgovornost. Iako mlad, odavno je naučio da sa saradnicima formira prave vrednosti i koristi ih u svrhu rezultata. Teleoptik je, između ostalog i zbog toga, godinama gde jeste, pri vrhu beogradske elite.
– Odrastao sam u sportskoj porodici, pa sam rano odlučio da se bavim trenerskim poslom. Svaki dan sam se susretao sa tom tematikom u kući i već sa 19 godina počeo sam da treniram mlađe kategorije Žarkova. Posle toga sam nekoliko godina radio u školi Rada, ali sve vreme bio sam na korak od seniorskog fudbala – kaže Strahinja Pandurović.
Rad sa juniorima doprineo je formiranju njegove ličnosti kao trenera.
– Usledio je poziv Žarka Lazetića sa kojim sam sarađivao u Sremu iz Jakova, zatim i pozivi Gordana Petrića i Zorana Bate Mirkovića za posao u Sinđeliću. Sve je nekako išlo svojim tokom, tako da sam rano, sa 27 godina, takođe, od Bate Mirkovića dobio poziv da radim u Partizanu.
Usledile su godine usavršavanja već stečenog znanja.
– Bio sam šest godina deo stručnog štaba prvog tima Partizana, a potom sam upisao UEFA PRO licencu i pre dve godine osamostalio sam se u ulozi šefa struke Teleoptika. Imam dragoceno iskustvo u radu sa odličnim trenerima i ljudima, mnogo sam naučio od Gordana Petrića, Bate Mirkovića, Aleksandra Stanojevića, Save Miloševića… Preko oca Gorana poznavao sam sve te ljude, a kroz saradnju sa njima učvrstio sam odnos i postali smo prijatelji.
Mnogima je zapao sa oko, jer kvalitet pre ili kasnije dođe do izražaja. Nalazio se na listi želja čelnika pojedinih klubova, ali morali su da se pomire sa negativnim odgovorom.
– Bilo je kontakata sa više strana i nekih superligaških klubova, ali nigde ne žurim, zadovoljan sam u Teleoptiku. ono što dobro funkcioniše ne treba da se menja. Nisam od onih koji će po svaku cenu otići u viši rang.
I zašto bi kad postoji mogućnost da jednoga dana ostvari snove u crno-beloj boji.
– Trenutno sam u Teleoptiku, sredini koja je odlična za mlade trenere, imam apsolutnu autonomiju u radu. Jedan od ciljeva je da u budućnosti sednem na klupu Partizana, vidim sebe u toj ulozi i to je nešto čemu težim – istakao je Strahinja Pandurović, šef struke Partizanove filijale koja zimuje na trećoj poziciji.
SAVETI TATE GORANA
Mnogo je saveta dobio od oca Gorana, zajedno prolaze kroz nedaće i uspehe, kako sportske, tako i životne, a teme koje dele ponekad umeju da budu „naporne” za njihove najbliže.
– Za mene je velika sreća i blagoslov što u porodici imam oca Gorana sa kojim često pričam o fudbalu. Kad se okupimo porodično to nam zameraju, ali šta je tu je, svako ima neku opsesiju. Mnogo toga delim sa njim i to nema cenu – otkrio je Strahinja.
IVANA, VOJIN I VASILIJE
Pitanje je kako bi se kretala karijera Strahinje Pandurovića da nema harmoničnu porodicu koja je u svakom momentu uz njega.
– Sa suprugom Ivanom sam u braku deset godina, imamo dvojicu sinova Vasilija i Vojina, bezrezervna podrška za sve u životu. Zahvalan sam na tome što ih imam. Porodica je stub svega, sve kreće iz nje… – kaže mladi stručnjak.
Originallni članak: Sportski žurnal
