“Za Partizan sam pristao na manji ugovor – jer osećam da je ovo moj klub”
Bibars Natho je sve ono što navijači žele da njihov kapiten bude. I to ne samo na terenu.
Na terenu godinama postiže golove, deli lopte, podiže ekipu. Van terena – jednako glasan, jednako jasan. „Ne govorim ovo da bih pravio dramu. Govorim istinu. Znam gde je klub, i želim da ga vratim tamo gde pripada“, poručuje.
Ne plaši se istine. Ne beži od realnosti. I zna šta je moguće, a šta ne – u ovom trenutku.
„Moja najveća želja je da osvojim Kup Srbije! To je ono što me gura napred. Moram da osvoji bar jedan trofej sa Partizanom, to dugujem i sebi i klubu.“
Natho zna koliko je teško uzeti titulu u ovakvim okolnostima. I zato ne priča prazne priče. Ali priča s ljubavlju. S verom. I ogoljenim emocijama.
„Sve vreme pokušavam da budem pošten. Veće su nam šanse za Kup nego za prvenstvo. Ali borba nikad ne prestaje. Niti sme.“
Bibars ima 36 godina. I dalje je najbolji na treninzima. Nema povreda. Nema izgovora. Samo igra. I samo gura.
„U meni još gori vatra. Ne mogu da stanem. Dolazim motivisan svaki dan. Čak i na treningu želim da budem bolji nego juče. Sve dok to osećam – igraću. I to ovde.“
Svestan je svojih godina. Ali još uvek ne planira kraj.
„Kad primetim da nisam više nivo koji Partizan traži – povući ću se. Neću da ostanem ovde zato što sam Natho. Ostajem jer dajem sve od sebe.“
I zato – on će biti novi kapiten. Čim Jovanović napusti klub, Bibars Natho preuzima lidersku traku.
„Vidim sebe kao simbol Partizana. Ne zato što sam najbolji, već zato što se borim. I zato što su svi ostali već otišli, a ja sam još tu. I hoću da dignem ovaj klub ponovo.“
Natho se ne boji ni kritika.
„Znam da me nazivaju Kalimerom. Da kažem da se žalim. A samo pričam istinu. Ne bežim. Pogledajte moj učinak. Sve radim na terenu. Ne kukam. Ali neko mora da kaže ono što svi vide.“
Govori i o uslovima u srpskom fudbalu, o padu Partizana na UEFA listi, o nemogućnosti da se dođe do titule:
„Pali smo sa 11. na 23. mesto u UEFA. Ne zato što je Natho to rekao – već zato što sistem ne valja. To nije napad. To je realnost.“
I pored svega – ostaje. I pored duga koji premašuje 1.000.000 evra, i pored toga što mu je plata smanjena sa 25.000 na 15.000 evra mesečno, on potpisuje novi ugovor.
„Znam situaciju u klubu. Nisam tražio povišicu. Hteo sam da ostanem. Hteo sam da pomognem. I osećam da to moram. Zato sam pristao na niži ugovor.“
Natho je ovde već šest godina. I ostaje. Ne zbog para. Već zbog osećanja.
„Od prvog dana sam znao da je Partizan moja kuća. Ljudi ovde me vole, pomažu mi, i uzvraćam to na najbolji način.“
Na kraju dana – on ne traži mnogo. Samo jedan pehar. Samo jedno podizanje ruku. Samo jedan krug oko terena pred Jugom.
„Kada osvojim trofej – biće to vatra kakvu ne možete da zamislite. Osetiću olakšanje. I odmah ću početi da mislim kako da uzmemo i sledeći.“
Za kraj – ostaje nada. Nada da će kapiten svog kluba dočekati taj trenutak. I podići trofej sa crno-belima. Jer to je ono što najviše želi. I što najviše zaslužuje.
BUDITE SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN
Piše: Volimpartizan.rs 🖤
Čitav intervju možete pročitati na Mozzart sport
