Piše: Volimpartizan.rs
Bibars Natho odlazi u trenutku kada Partizan nema čime da uteši ni sebe ni tribine, i baš zato ovaj oproštaj boli dublje od još jedne loše sezone. Ne odlazi samo kapiten, nego jedan od retkih igrača zbog kojih si i u ružnim mesecima verovao da fudbal i dalje može da se igra glavom, merom i dostojanstvom. U subotu od 15.00 protiv Radnika trebalo bi da odigra poslednji meč u crno-belom, a meni to ne zvuči kao vest za rutinski aplauz, već kao dug koji stadion mora da vrati.
Bibars Natho se oprašta u sezoni bez utehe, ali njegov odlazak boli više od svih praznih brojki
Sezona je prošla bez trofeja i bez Evrope, sa previše gorčine da bi bilo ko glumio da je sve pod kontrolom. I baš u takvoj godini odlazi čovek koji je, čak i kad Partizan nije ličio na ozbiljan tim, često ličio na ozbiljan fudbal. To je razlika koju ne meri svaka tabela, ali je oseti svaki navijač koji zna kako izgleda utakmica kad na terenu postoji neko ko vidi sekundu unapred.
Njegova oproštajna poruka zato udara jače od uobičajenih fudbalskih rastanaka. U njoj nema bežanja od realnosti, nema lažnog sjaja preko ružne sezone. Ima ponosa, ima umora i ima ona rečenica da se i u teškim trenucima časno borio za Partizan. Neki će preko toga samo preći pogledom, ali meni je baš tu stalo do suštine: časno se ne bori samo kad sve ide kako treba, nego kad oko tebe puca, a ti ipak ostaneš uspravan.
Bibars je igrao glavom kada je Partizanu ponestajalo svega
S godinama naučiš da razlikuješ klasičnog igrača od važnog igrača. Klasičan igrač napravi potez zbog kog ustane stadion. Važan igrač promeni ritam utakmice, smiri paniku, zadrži loptu pola sekunde duže i pošalje je tamo gde većina ni ne gleda. Natho je bio taj drugi tip, zato ga zovem maestrom bez ikakve rezerve.
On nije osvajao navijače igrom nogama, nego glavom. U vremenu kada se previše toga svodi na trku, duel i prvu loptu unapred, on je podsećao da fudbal nije atletika sa dekoracijom, nego igra odluke. Zbog takvih igrača i dalje dolazimo na stadion, čak i kad nas klub prethodno deset puta razočara. Zato mi je već sada pred očima trenutak kada protiv Radnika poslednji put izlazi iz tunela: ne odlazi samo fudbaler, nego jedan od poslednjih koji su umeli da smire ili odluče utakmicu jednim dodirom.
Bibars Natho odlazi bez trofeja, a to je nepravda kluba
Najveća gorčina ovog oproštaja nije samo u tome što se završava jedan lep odnos između igrača i tribine. Najveća gorčina je što takav igrač odlazi bez trofeja koji bi bio prirodan pečat na sedam godina u crno-belom. To ne briše njegovu vrednost, ali govori mnogo o vremenu u kom je nosio ovaj dres. Kada najbolji momenti jedne ere stanu u pojedinca, to je kompliment njemu, ali i optužnica za klub.
Nisu svi veliki oni koji podignu pehar; nekad je najveći onaj koji nosi klub dok oko njega sve škripi. Znam da će se neko pobuniti na tu rečenicu i reći da istorija pamti samo pobednike. Pošteno. Ali pošteno je reći i ovo: u Partizanu su poslednjih godina prečesto trofeji izostajali, a baš zato se još jasnije videlo ko nosi kvalitet, mir i odgovornost. Možda me ovde emocija vodi više nego tabela, ali neke nepravde se baš na tabeli vide najjasnije.
Bibars Natho je u Humskoj postao domaći po meri dresa
Nije mala stvar kada čovek koji nije rođen ovde posle sedam godina kaže da je stadion postao njegov dom, a Partizan deo porodice. Takve rečenice umeju da zvuče kao obavezna završnica oproštajnog videa, ali ovde ne zvuče tako, jer iza njih stoji vreme. Više od 500 utakmica, stotine golova i asistencija, kako je sam poručio, nisu samo statistika. To je trajanje. To je dokaz da nisi bio prolaznik.
Posebno me pogađa njegova rečenica da nije mogao da zamisli da igra bilo gde posle Partizana. U vremenu kratkih epizoda, brzih izlaza i još bržih zaborava, to je ogromna stvar. Bio je domaći po nečemu važnijem od pasoša: po načinu na koji je nosio težinu Partizanove igre. I zato mislim da je pogrešno svesti njegov odlazak samo na kraj jednog ugovora ili jedne karijere. Ovo je rastanak sa čovekom koji je, za mnogo nas, postao deo kućnog inventara crno-bele svakodnevice.
Bibars Natho zaslužuje da ga Partizan isprati punim srcem
Ako Humska u subotu ne ustane zbog njega, onda problem više nije samo u sezoni, nego i u nama. Ovo je ona vrsta oproštaja na kojoj se meri i klub i tribina. Ne traži on sažaljenje, niti mu treba patetični dekor. Treba mu ono što je pošteno: pesma, aplauz i osećaj da je svaki sekund u ovom dresu ostavio trag koji nije potrošen prvim sledećim porazom.
Navijači Partizana umeju da prepoznaju svoje, čak i kad klub sam ne ume da ih sačuva kako zaslužuju. Zato utakmica protiv Radnika, ako ostane u terminu kako je navedeno u 15h, mora da bude više od poslednjeg kola. To mora da bude zajedničko hvala čoveku koji je fudbal igrao glavom, a Partizan voleo bez foliranja. I da budem sasvim jasan: ako ne mislite da ovakav igrač zaslužuje pun stadion i poštovanje bez zadrške, onda se verovatno razilazimo u samoj definiciji onoga što Partizan treba da bude.
Jedna stvar me ipak ne pušta: da li smo Bibarsa Natha slavili dovoljno dok je još imao loptu u nogama, ili ćemo tek kada nestane taj mir između dve linije shvatiti koliko nam je značio? Navijači koji će biti na stadionu protiv Radnika imaju važniju ulogu nego što deluje — oni će odgovoriti u svačije ime. A voleo bih da čujem i one koji misle drugačije: da li je emocija ovde jača od učinka, ili je baš učinak razlog što emocija ovako udara?
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
