Čovek kojeg je sudbina, zajedno sa komentatorom Mladenom Delićem, izabrala da bude deo istorije i deo doživotnih fudbalskih priča.Igrač koji je daleke 1983.u decembru mesecu odveo tadašnju Jugoslaviju na EP golom koji će ostati kao”pokazna vezba” svim generacijama da nikada ne treba odustati od zacrtanih ciljeva.
Igračina, rođena 2. jula 1960. godine na Cetinju, svoj dečacki san da igra za PARTIZAN je ostvario 1981.godine prešavši iz FK Lovćena gde je igrao na svim pozicijama u timu, jednom cak završivši i na golu.O nekom novcu i potpisivanju velikog ugovora nije bilo ni reči.Skromni Ljubomir o tome nije ni razmišljao , maštajući da samo ostvari svoju , i želju CRNO-BELO obojene familije Radanović da obuče najdraži dres.Kako je i sam priznao kasnije, ne verujući da se to događa,samo je pomislio:”Bože , Bože…niko drugi do PARTIZAN…klub moje porodice, moj najdraži klub”…
Igrao je ovaj majstor u kopačkama za svoj PARTIZAN od 1981. do 1988.negde oko 170 utakmica i postigao 15ak golova.Davno je rekao da mu je najdraža utakmica u SVETOM dresu bila ona u Zagrebu protiv Dinama 2:3 kada smo te godine obezbedili titulu baš na njoj.Kasnije je otisao u Standard, igrao za Nicu ponovo Standard i Belinconu…Ali uvek i zauvek ostao uz svoj PARTIZAN i svoje GROBARE.
Zajedno sa NENADOM STOJKOVIĆEM, lično meni ostaje u sećanju kao retko koji igrač koji je mogao na teren, po svom ponašanju, da izađe sa kravatom i u odelu.Gospodskog držanja i manira, krvavi ratnik po potrebi na utakmici, LJUBOMIRA ću tako pamtiti i biti mu zahvalan jer je pokazao da ovaj sport i te kako mogu igrati GOSPODA U KOPAČKAMA!
