Piše: Volimpartizan.rs
Takuma Asano je u maju 2021. napustio Partizan na način koji i danas zvuči neverovatno: spakovao sve, pozvao advokata iz Njujorka, sačekao Veliki petak i nestao. Generalni direktor nije znao njegovu adresu. Portparolka je provela četiri sata u garaži prazne zgrade na Novom Beogradu. Trener je vest primio telefonom. U stanu je ostala samo japanska pasta za zube.
Priča je ispričana u detalje u emisiji “Indirektno kod Popa i Milana” na UNA televiziji, gde je Biljana Obradović, nekadašnja portparolka FK Partizan, rekonstruisala tu dramu korak po korak. Slušajući je, teško je ne doći do jednog zaključka: Asano nije uradio ništa nezakonito, ništa nemoralno i — ako budemo pošteni — ništa što ne bi uradio svaki razuman čovek na njegovom mestu.
Pravo koje su mu dali, a zaboravili da drže pod kontrolom
Mehanizam je jednostavan i poznat svima koji prate kako funkcionišu fudbalski ugovori. Kada klub kasni sa isplatom plate dva meseca, strani igrač stiče zakonsko pravo na jednostrani raskid ugovora. Asano je to pravo imao. Iskoristio ga je.
Tadašnja uprava Partizana imala je plan: prodati ga u UAE za, kako navodi Obradovićeva, odličan novac. Milionska ponuda, gotova stvar — samo je trebalo reći igraču kuda ide. Problem je bio u tome što igrač nije pristao. Hteo je u “ligu petice”, nije hteo u Emirate, i — što je ključno — niko u klubu nije imao ni mehanizam ni volju da ga ubedi ili da zaštiti sopstvenu poziciju pre nego što rok za raskid prođe.
Umesto toga, Asano je petnaest dana pre odlaska snimao reportažu u zoološkom vrtu i govorio koliko voli Beograd. Partizan je u prodaju pustio majice sa njegovim likom. On je naručio sto komada, uredno ih platio, a na poslednjoj utakmici čak postigao gol. Sve je izgledalo u redu — jer on nije lagao da će ostati. Jednostavno nije rekao da odlazi.
Bahato i, u tom smislu, predvidivo
Ono što zaprepašćuje nije Asanov plan. On je napravio ono što je imao pravo da napravi, prema ugovoru koji je potpisao sa klubom koji mu nije isplaćivao platu na vreme.
Ono što zaprepašćuje je slika koja izlazi iz priče Bilje Obradović: tadašnji generalni direktor Miloš Vazura nije znao adresu svog igrača. Nije znao ni kad mu se bliži momenat kada može da ode bez posledica. Pretnje Sudom za sportsku arbitražu, kako i sama Biljana napominje, bile su uzaludne od prvog trenutka — jer je Asano sve formalno ispunio.
Ovo nije slučajnost. Ovo je obrazac upravljanja u kome se igrači tretiraju kao imovina kojom se trguje prema volji čelnika, bez razgovora, bez pristanka, bez ikakve ozbiljne analize šta igrač misli o ponudi koja mu se nameće. Kada igrač ima drukčije mišljenje — i zakonski alat da ga izrazi — sistem ostaje bez odgovora.
Nije Asano napravio detaljan plan zato što je bio podmukao. Napravio ga je zato što je bio dovoljno ozbiljan da shvati da dijalog ne dolazi u obzir.
Biljana je bila izvršilac, ne donosilac odluka
Važno je napraviti razliku. Obradovićeva je u toj priči bila čovek koji traži adresu, zvoni na vrata i zove Stanojevića sa lošom vesti. Radila je ono što se od portparolke tražilo — i radila je to u uslovima u kojima je bila poslednja u lancu informacija, a prva na terenu.
Kritika ne ide na nju. Kritika ide tamo gde je i trebalo da ide: na ljude koji su donosili odluke, koji su kasnili sa platama, koji su planirali prodaju igrača bez razgovora sa njim, koji nisu znali ni gde im igrač živi, i koji su pretili arbitražom u situaciji u kojoj im pravo jednostavno nije bilo na strani.
Kad klub zaboravi da su igrači i ljudi koji pregovaraju
Takuma Asano je od tada igrao u Bohumu, potom na Majorki, a od ovog leta nastupa za Sanfreče Hirošimu. Karijera mu je krenula tamo gde je hteo — u Evropu, u ligama koje je ciljao. Partizan je izgubio igrača, novac i, što je možda najgore, ni iz te priče nije izvukao lekciju dovoljno glasnu da promeni sistem.
Jer sistem koji dozvoljava da generalni direktor ne zna adresu prvotimca, da ne prati rokove po ugovorima, da planira transfere bez pristanka igrača, da sve igrače i zaposlene tretira kao ljude kategorije ispod njega — taj sistem nije iznenadio Asanov odlazak. Taj sistem ga je proizveo.
Priča o japanskoj pasti za zube odavno nije smešna anegdota. Ona je tačna dijagnoza jednog načina rada koji je Partizan skupo plaćao — i koji bi, ako se ikad ponovi u bilo kom obliku, opet koštao isto toliko.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
