“Jednog dana ću pričati svojoj deci da sam bio trener Partizana i Žalgiris”, rekao je Andrea Trinkijeri početkom kalendarske godine, u prvom obraćanju medijima kao trener tima iz Kaunasa.
Italijanski stručnjak je s razlogom istakao crno-bele kada je postavljen za prvog trenera najvećeg litvanskog kluba. Jer, sećanje na period u Beogradu budi posebnu emociju u njemu.
Šest meseci kasnije, bivši šef struke Partizana je još na klupi litvanskog velikana. Sa istim žarom u glasu i danas priča o iskustvu iz Srbije, ali i o strasti koju je osetio na svakom koraku u Litvaniji.
“Veoma je lepo biti trener jedne ekipe koja ima takvu podršku. To je drugačiji posao, nema tu priče. Svaka utakmica u Kaunasu je rasprodata i to treneru posao čini lakšim, jer ne može igrač da bude 50-50. Isto je i u Beogradu. Kada si trener Partizana, znaš da tvoji igrači ne mogu da prevare navijače, jer znaju košarku, znaju kada igrač igra 110 ili 60 odsto od svog talenta. Nema tu prevare i to je za trenera najbolja stvar. Obožavam biti trener takvih ekipa, jer znam da mogu malo više da tražim: ‘Hajde, baci se, ako se ne baciš, svi će ti reći da se nisi bacio.’ To su zemlje košarke i na nekom drugom mestu na znaju igru tako dobro”, kazao je Trinkijeri u razgovoru za Meridian sport tokom boravka na Kongresu trenera u Atini.
Kada vidi u zeleno obojene tribine Žalgirio Arene, ne može da se ne seti i navijača Partizana.
“Mnogo je sličnih stvari. Ljubav, podrška, to nigde nisam našao, ali moraš nešto da vratiš. A to znači da moraš da daš sve od sebe. To je pravda i to veoma cenim. Znam da kad igraš kod kuće možeš da tražiš nešto više, da se tvoja ekipa ne boji jačeg protivnika. Nekada ekipe znaju da su slabije, a kada si trener Partizana i Žalgirisa – to ne postoji. Ničega se ne bojiš, jer znaš da imaš tu podršku”
Italijanski stručnjak je za kormilom crno-belih sedeo od 2018. do 2020. godine. Već posle nekoliko meseci je osvojio i prvi trofej sa Partizanom (Kup Radivoja Koraća 2019.) i najavio bolje dana za klub.
U drugoj sezoni se nastavio uspon njegove ekipe, koja je redom obarala protivnike u svim takmičenjima. Prvo su Trinkijerijevi puleni podigli ABA Superkup, a onda u februaru 2020. odbranili Žućkovu levicu. Bili su prvi u ABA ligi sa učinkom 17-4 i prvi u “Top 16” fazi Evrokupa sa ukupnim bilansom na evro-sceni 12-4, kada je zbog pandemije virusa korona prekinuta sezona.
Mnogi navijači Partizana se i danas pitaju, šta bi bilo da do prekida nije došlo… Pita se i Trinkijeri.
“Još se ježim, jer mi često pada na pamet. Kao trener te ekipe sam imao osećaj, da možda nismo bili bolji od mnogo drugih timova, ali sam znao da moja ekipa nije želela da izgubi nijednu utakmicu. Kada igraš protiv takvih ekipa, nije lako.”
Ta ekipa Partizana je bila posebna. Ognjen Jaramaz, Novica Veličković, Stefan Birčević, Rade Zagorac, Nemanja Gordić, Kori Volden, Vilijam Mozli, Rašon Tomas… Borci i “mangupi” koji su se hranili energijom sa tribina.
“Nismo misili da možemo sve da dobijemo, ali smo misili da ne možemo ni od koga da izgubimo. To je potpuno drugačiji osećaj. Uporno pokušavaju da te nokautiraju, a ti ne padaš i onda imaš dodatnu snagu, jer si preživeo. Taj osećaj nikada neću zaboraviti. Ona ekipa je igrala 200 odsto od potencijala koji je imala. Nismo imali tako mnogo talenta, ali to nije bilo važno. Kada ideš na trening, znaš da nećeš izgubiti. Ne znaš da li ćeš da dobiješ, ali nećeš da izgubiš. To je veoma teško da se dobije”.
Nije po odlasku iz Partizana nikada krio koliko je ostao vezan za klub. Zato svaki dolazak u Beograd, na megdan crno-belima, izaziva poseban osećaj kod italijanskog stratega.
“Svaki put mi je sve teže. Kažem stručnom štabu da moraju da mi pomognu. Ne prođe mi to lako. Takva emocija, snažna emocija, ali želim da doživim to do kraja. Najgori ljudi su dosadni ljudi, mrzim da budem dosadan, ali ponoviću, igraš da dobiješ utakmice, za trofeje, ali ovakve stvari, kao kada dođem u Beograd, vrede jednu karijeru. To ti niko, nikada ne može oduzeti i uvek će biti sa mnom”.
Vraćao se u glavni grad Srbije kao trener Bajerna, pa i kao šef struke Žalgirisa. Dolaziće i naredne sezone, ali ne samo na megdan bivšem klubu, već i svojevremeno velikom rivalu.
“Čak i kada igram protiv Crvene zvezde, meni je to put u košarku. Uvek to volim. Željko (Obradović, prim.aut.) mi kaže: ‘Gde si Grobaru?’ Meni je to promenilo život, ali uvek sam poštovao rivala. Rodio sam se u gradu gde je derbi prva stvar kojoj te nauče – Milan i Inter. Kada sam imao devet godina, otac me je prvi put odveo na utakmicu Milana. Posle sedam dana me je vodio na Inter. Pitao sam ga: ‘Zar mi ne navijamo za one druge?’. On mi kaže: ‘Da, idemo da gledamo Milan da pobedi, uživamo ako Inter izgubi, ali poštujemo oba tima’. I to mi je ostalo. Zato, znam da ću dobiti moju porciju kada igram u Areni protiv Zvezde, ali ne mogu da kažem da mi to oduzme želju da dođem. Nikada se neće desiti da ne poštujem rivala”, kazao je Andrea Trinkijeri.
Imao je priliku da vidi kako se radi sa mladim igračima u Srbiji i Litvaniji, pa je pravi čovek da prokomentariše razlike u srpskoj i litvanskoj školi košarke danas.
“Veoma su dobro obučeni, imaju dobru školu, dribling, šut… Sa svim pozicijama rade isto, a razlika je – kreativnost. Lakše im je da igraju kada im trener kaže da moraju ovako ili onako. Teodosić je unikat, ali on će trenera da nauči kako da igra košarku. Ili Lučić. On napravi trenera boljim, jer čita igra za 0,2 sekunde, ne za 0,5, kako kažu Amerikanci. To su igrači koji imaju kreativnost. On može da vidi tri rešenja za jednu situaciju i uvek odabere najbolje, najefikasnije. To pokušavam da razbijem kod njih, tu naviku, da ne bude šema”.
Osvrnuo se i na minulu sezonu na klupi Žalgirisa. Nasledio je Kazisa Maksvitisa, uspeo da popravi rezultate u Evroligi, ali…
“Bilo je pozitivnih trenutaka, dobrih, ali i loših utakmica. Sve je bilo veoma brzo. Shvatio sam da kada naslediš tim u toku sezone, u Evroligi, malo stvari možeš da promeniš. Možeš samo da probaš nešto sa igračima, da promeniš odnos, da ih ubediš se bacaju u vatru… Teško je promeniti navike. Nismo imali treninge, vremena, samo smo putovali i igrali. Imali smo pozitivan bilans, više pobeda neko poraza i to je veoma važno. Bili smo na tri utakmice do kraja u situaciji da uđemo u plej-in i to je bila dobra stvar”
Predao je litvanski tron Ritasu iz Viljnusa, pošto je pred finale domaćeg prvenstva ostao bez najboljeg igrača, Kinana Evansa.
“Nismo završili kako smo želeli i to će mi ostati ožiljak za čitav život. Sada ne bih išao na more, nego u salu da treniram ekipu. Sve se skupilo. Veliki arhitekta je rekao da nema šanse. Imali smo četiri poraza u čitavoj ligi, dobijali ubedljivo u plej-ofu. Ritas smo savladali tri puta i imali smo samopouzdanje, dobar osećaj, ekipa je bila spreman. Usledila je poslednja četvrtina, poslednje utakmice polufinala protiv Lijetkabelisa… Ispred naše klupe je koleno Kinana Evansa eksplodiralo.”
Čitava ekipa je ostala zatečena…
“Video sam igrače kako plaču. Bio je veliki šok, ne sa tehničke strane, šta ćemo sad i slično, uvek postoji šansa da nešto izmisliš, ali izgubili smo lidera, najvažnijeg igrača u napadu… Najgora stvar je što je ekipa iz Viljnusa dobila dodatnu motivaciju. Izgubili smo dve utakmice u produžetku, jednu za pola koša… Šutirali smo svaki put za pobedu…. Veliki arhitekta je rekao: ‘Ove godine NE’. To nam sada ostaje kao čista i najveća motivacija za narednu sezonu”.
Evans je drugi put u dve godine doživeo tešku povredu. Igrači generalno trpe velike napore zbog gustih kalendara, sve većeg broja utakmica, ukrštanja takmičenja… A povrh svega, završnice državnih prvenstava su uglavnom ostavljene za sam kraj, za jun, nakon što se okonča borba na evro-sceni.
“Igrao bih samo Evroligu četiri meseca. Ukrštanje nije pozitivno. Drugačiji je stil igre, drugačija je motivacija. Ako igraš protiv Reala, Partizana ili ako igraš protiv neke manje ekipe – drugačije je. Isto i za tu, manju ekipu. Došla je krava da se muze, nemamo ništa da izgubimo, daćemo 20 trojki sa pola terena i idemo dalje… To je najveći problem. Nemaju sve ekipe koje igraju Evroligu roster od tri petorke. Sa druge strane, neko uvek mora da dobije domaće prvenstvo, što znači da moramo da budemo malo bolji”.
Ima harizmatični Italijan i predlog kako bi situacija mogla da se popravi.
“Obožavao bih kada bi se igrale tri utakmice nedeljno u Evroligi, pa tri-četiri utakmice u domaćem prvenstvu. Jer, igraš u utorak, pa u četvrtak, a onda te u subotu čeka jedan odmoren tim. To nisu isti uslovi. Ti si mrtav, putovao si po Evropi, ne možeš da se mrdneš… Koliko puta mi se desilo da u prvoj četvrtini bude 10:33, samo zato što protivnički igrači trče i šutiraju sa pola terena, a ti ne možeš da ih uhvatiš, kroz noge ti prođu. Pa moraš da spustiš ritam, uspostaviš kontakt… Voleo bih da se Evroliga igra po principu nedelja-sreda-subota ili nedelja-sreda-petak-nedelja. Zašto da ne? Kada se Klasiko igra u nedelju uveče ili u podne, kako se to samo gleda.”
Govoreći o Evroligi, dotakao se i košarkaškog tržišta.
“Money is the king. Panatinaikos je pokazao kako se to radi. Talenat, talenat, talenat… Jedino je važno da se dobijaju utakmice. Vildoza? Ogroman ugovor. Nisi imao dobru sezonu i nisi funkcionisao sa ekipom – možemo i bez tebe. Svi traže bekove sa poenima u rukama, velikih nema, ko ih ima, zadrži ih…,” kratko je prokomentarisao Andrea Trinkijeri.
Govorio je i o brojnim drugim temama.
O italijanskoj košarci, italijanskom fudbalu, mladim igračima, Olimpijskim igrama, razlikama između NBA i FIBA košarke, Nikoli Jokiću, Luki Dončiću… Otkrio je ko su najveći košarkaši svih vremena prema njegovom mišljenju i kako bi se nekadašnji asovi poput Vlada Divca i Dina Rađe snašli u današnjoj košarci.
Originalni članak: Meridijan Sport.rs
