Danilo Anđušić ne žali zbog suza koje su same kretale nakon što je sa Partizanom ponovo postao šampion, ovoga puta ABA lige
Mlađi se najjače raduju, ali ne zaigra im glas, niti se pusti suza. Valjda misle da će uvek biti tako. A neće baš uvek.
Stariji, opet, ili znaju kakav je osećaj, ili su, jednostavno, u tim igračkim godinama koje otežavaju srcu da zapleše u grudima.
Danilo Anđušić je rano stavio zlato oko vrata, rano pokupio MVP priznanje i imao proslavljene trofeje, a opet je kao iskusniji igrač upoznao verovatno najveću košarkašku radost. Pogled na sve te preskočene prepreke koje su ga sprečavale da bude tu gde je u ovom trenutku, počeo je u jednom momentu da se muti. Od suza.
– U dve sekunde mi je kroz glavu prošlo deset godina. Nisam očekivao, ali krenulo je tako – seća se 32-godišnji bek dodele nagrada, kada je u naručju držao mlađeg sina, „ogrnut“ slavljeničkim konfetama i zagrljajima, dok su emocije kuljale iz njega.
Davno je bila 2012. godina kada je, kao novajlija u Partizanu, odigrao finale Kupa na MVP nivou, a onda u (nažalost) nezaboravnoj utakmici u Železniku proslavio i titulu prvaka države.
– U međuvremenu postanem dva puta otac, odem od Evrolige, preko Poljske i drugih liga, ponovo do vrha. I zato me je stiglo kada smo osvojili ovu ABA ligu. Uhvatilo me je u dve sekunde nespremnog. Svih deset godina, ne samo košarkaških, već i privatno. Sve što se dešavalo sada je isplivalo, posebno jer je ovo trofej sa mojim Partizanom. Baš mi je bilo emotivno. Prvo na terenu, a posle i kada sam davao izjave za medije. Baš u trenutku kad su me novinari pitali koliko mi znači, dodali su mi Uroša u naručje. Teško mi je bilo što supruga Ivana i Filip nisu bili tu i krenulo je. I da se zna – ne žalim.
Na čemu i da žali ovaj sjajni šuter koji je kao ko-kapiten uz Kevina Pantera pregurao ludu sezonu sa Partizanom. Istorijsku.
– Svaki trofej koji sam osvojio ima posebno značenje. Prvi su mi dragi jer su – prvi. Osvajao sam sa mlađim kategorijama zlata, trofeje kao profesionalac i svi zauzimaju posebno mesto u mom srcu. Međutim, sada je prošlo deset godina i za to vreme sam prošao mnogo toga. Samo moja porodica i najbliži prijatelji znaju šta se dešavalo i koliko mi je baš ovakva sezona značila. Zato je i trofej, sa mojim klubom, nešto neprocenjivo. Sada imam poju porodicu, dvoje dece i, što bi rekla moja žena, Ivana: „Naš prvi zajednički trofej!“ Zato je najznačajniji.
Danilo, čisteći glavu šetajući uz Jadransko more posle šampionskog slavlja, dodaje:
– Posvećujem trofej Filipu i Urošu, naravno i ženi Ivani, koji su uvek tu uz mene na svakoj utakmici. Oni mi pružaju veliku snagu, u teškim i lepim trenucima. Ovaj pehar je za njih.
Tata Anđušić je nekada bio mali Danilo koji je iz Hemofarma stigao u Partizan i početak je bio bajkovit. Pitamo ga da li je tada mogao da pomisli da će trofeji biti retkost u narednoj deceniji za njega.
– Misliš da će uvek ići tako, glatko, sve baš kako si zamislio. Odjednom te pogodi pet hiljada drugih stvari koje nisi mogao ni da sanjaš. Svako ima svoj put, svako drugačiji. I definitivno nište ne ide glatko. Išao sam po raznim ligama, govorili su ljudi da je to moj nivo. Ali, stvarno sam uvek verovao u sebe, uz podršku brata, majke, oca, posle žene, dece i najbližih prijatelja. Svi su verovali da ću se vratiti na najveći nivo. I to se posle nekoliko godina desilo. Zato, posle svega, osvojiti ovakav trofej je poseban trenutak. Teške i neočekivane situacije nas oblikuju u svakom smislu. I ja sam zahvalan na svemu. Iz ove perspektive to je normalno. Iz takvih teških trenutaka samo najlepše može da se desi, ako uspeš da se izdigneš.
Mikro-primer ovih Anđušićevih reči je i sezona Partizana. Pad u jednom trenutku posle kojeg je plasman u plej-of delovao kao san, onda najbolja košarka u Evropi, korak od fajnal-fora, novi pad, mučan početak doigravanja ABA, 2-2 u finalu posle 2-0 i, konačno…
– Svi su mislili da smo gotovi, da ne možemo ništa da uradimo u Evroligi i ABA. Mnogi su sumnjali, ali smo mi verovali da smo posebna grupa ljudi, da možemo mnogo. To se pokazalo. Samo da verujemo.
Partizanova istorija je bogatija mnogo većim uspesima od jedne osvojene ABA lige. Međutim, na neki način, utisak je da je ova sezona crno-belih istorijska – rekordi po broju gledalaca, euforija, prekid posta, trenersko ime, igrači…
– Ja ovakvu euforiju nisam doživeo, a bio sam u klubu i u nekim prošlim, lepim vremenima. Poslali smo divnu sliku, predstavljali klub i zemlju na pravi način, pokazali da smo fenomealan brend koji nudi mnogo toga lepog. Razlikovali smo se. Za mene lično ovo je bila najbolja atmosfera i sklop u svlačionici. Ta hemija se osećala na svakom koraku. Zato mi je mnogo drago što smo osvojili i ponovo postali najtrofejniji u ABA ligi.
Anđušić zastaje i završava:
– Ovo je jedna od najboljih ekipa u istoriji Partizana. Po mnogo čemu. Ovaj klub je imao velike uspehe. I Partizan je iznad svih i iznad svega. A ova sezona će se pamtiti.
Osećanja ne znaju za godine. Samo čekaju trenutak kada će da isplivaju. Emocije je teško zaustaviti. A i zašto bi neko to probao?
Originalni tekst Sportski žurnal
