Kako crno-beli najšešće tresu mreže? Ko je najraznovrsniji pojedinac? Kojim nogom šutira Sadik?
Partizan igra najefikasniju sezonu u poslednjih deset godina. Još od vremena kad je Aleksandar Stanojević uveo Parni valjak u Ligu šampiona crno-beli nisu bili ovako precizni u takmičarskim utakmicama. Pljušte golovi na sve strane, na svim frontovima, na razne načine, a podatak da ekipa Sava Miloševića ima čak 18 različitih strelaca pokazuje da ne zavisi od jednog ili dvojice igrača, već da maltene svako može da pogodi cilj.
Pre nego što je stala lopta u Srbiji, usled proglašenja vanrednog stanja, tim iz Humske tresao je mrežu lak 89 puta. Od toga 59 u Superligi, 20 u kvalifikacijama i grupnoj fazi Lige Evrope, te deset u dve uvodne runde kupa. Podatak dobija na značaju ako se zna da je odigrao ravno 40 utakmica, posledično tome prosečno je davao 2,225 pogodaka po susretu, što je smatra vrlo dobrim prosekom. Uz bitnu napomenu: na samo četiri susreta (deset odsto od ukupnog broja mečeva) nije odradio osnovni fudbalski zadatak (na gostovanju Malatiji, u dva okršaja sa Mančester junajtedom i na 162. večitom derbiju). Na svim ostalim makar po jednom.
Način na koji Partizan postiže golove potvrđuje da aktuelni sastav sve više usvaja zahteve Sava Miloševića i njegovih saradnika iz stručnog štaba. Zamisao o kreativnim napadima ogleda se u činjenici da je od 89 golova čak 69 (77,52 odsto) palo iz otvorene igre. Dakle, iz kontinuranih akcija. Pritom, od tog broja preciznih hitaca 76 je iz kaznenog prostora, što se uklapa u davno ukorenjeno klupsko opedeljenje da se s loptom maltene ušeta u gol. Štaviše, u 14 situacija dogurali su do peterca, iz golmanskog prostora ubacili loptu u mrežu, što znači da su bili vešti u pronalaženju pukotina u protivničkim odbranama i da su imali dosta igrača u završnici.
Vrlo retko se crno-beli odlučuju da odapnu praćku van šesnaesterca (13 golova), mada bi možda trebalo češće da pucaju sa distance, pošto su ti pogoci po nepisanom pravilu efektni. Podsećanje: Sumin u jesenjem derbiju, Ivanovićev na Banovom brdu, Zdjelarov protiv Vojvodine, Tošićev na prolećnoj premijeri sa Radnikom, prvi hitac Lazar Pavlovića u kup duelu sa Spartakom ili Asanov na zatvaranju Lige Evrope sa Astanom.
Za razliku od 69 golova iz „otvorene igre“, preostalih 20 posledica je prekida, što direktnih (penali i slobodni udaraci), što minijatura koje su rezulturale pogocima. I to ilustruje dozu raznovrsnosti, pa i nepredvidivosti, jer rivali ne znaju tačno odakle preti opasnost, pošto je od devet jedanaesteraca dosuđenih u koristi crno-belih Milošević izvođenje poverio četvorici igrača. Najčešće Nathu (pet), dvaput Ivanoviću, a po jednom Sumi i Asanu. Ili na primer, dok se Tošić nije otisnuo u Kinu, nije se sa sigurnošću moglo pretpostaviti ko će pucati iz slobodnih udaraca, mada su iz tog segmenta pala tek dva gola. Oba na istoj utakmici: protiv Radnika je najpre pogodio Bambi, a zatim Natho.
Crno-beli najviše vole da matiraju protivničke golmane udarcem desnom nogom (57 puta). Levom su primorali protivnike na 21 kapitulaciju, deset pogodaka su dali glavom, a jedini preostali delo je Milana Milanovića iz Spartaka (autogol).
Kad je reč o pojedincima, najsvestraniji Partizanov fudbaler je Bibars Natho. Davao je izraleski reprezentativac golove skoro na sve načine: sedam desnicom, dva levicom, pet iz penala, jedan iz slobodnjaka, dva van kaznenog prostora, sedam u njemu. Po raznolikosti, Nathu je uz rame Sejduba Suma, autor devet golova desnom i četiri levom nogom, što znači da rivali ne mogu do kraja procene kad će i kako da puca.
Za razliku od njih dvojice, treći stranac, označen bitnom polugom tima, Umar Sadik isključivo koristi desnu nogu pri realizaciji. Njome je dao 14 od 16 golova, samo jednom je bio precizan levom, a jednom glavom (na Banjici). Što mu, definitivno, nije jača strana, iako je visoko 1,92 metra i logika nameće zaključak da bi trebalo da popravi taj segment, da bude opasan i u vazduhu.
Kad je već reč o skok igri, crno-beli su dali deset golova. Osim jednog Sadikovog, uspešni su bili Ognjen Ožegović (dva), Filip Stevanović, Đorđe Ivanović, Aleksandar Šćekić, ali i štoperi Nemanja Miletić (dva), Bojan Ostojić i Strahinja Pavlović.
Zanimljivo da je najproduktivniji igrač Partizana u obračunu datih golova i provedenih minuta na terenu Đorđe Ivanović. Nekadašnji kapiten Spartaka osam puta je tresao mrežu za samo 591 minuta u igri, što znači da je precizan na svaka 74 minuta, mada od tih osam golova čak pet otpada na duel sa nižerazrednom Vodojažom. Opet, ako bi mu Savo Milošević davao šanse u kontinuitetu, a ne na kašičicu, možda bi bio još korisniji, mada ni ovako njegov učinak nije zanemarljiv.
Umar Sadik, najefikasniji fudbaler Parnig valjka, daje gol na svaka 154 minuta. Nigerijcu je potrebno duplo više vremena od Ivanovića da matira golmane, ali zato Sadik ima 13 asistencija, po čemu je jedini dvocifren u ekipi, što njegovoj igri daje dimenziju više.
Ofanzivan fudbal sviđa se navijačima, hvalili su tokom sezone Miloševićevo opredeljenje, ali ovakav stil ima i manjkavosti i proces njegove izgradnje nije završen. Tačnije, igra u oba pravca nije uravnotežena. Najbolje se to videlo u dva susreta sa AZ Alkmarom: Partizan je, izuzimajući pola sata beogradskog duela, dva i po časa bio bolji od Holanđana, ali ih nijednom nije dobio. Dao im je četiri gola i suštinski nikakvu korist nije izvukao, jer je isto toliko primio od direktnog konkurenta za prolazak grupe Lige Evrope. Drugi primer koji pokazuje da ekipa nije do kraja podešena na takmičarski fudbal, već češće igra za utisak nego za bodove, jeste sedmica u kojoj je slavila u Nursultanu 2:1, uz partiju za oduševljenje Grobara, a samo tri dana kasnije poražena od Voždovca. I to na svom terenu.
Golovi jesu suština fudbala, mada ne mora da znači da obavezno donose titule. Na obračunu od 26 ligaških, dve utakmice u Kupu Srbije i završenog učinka u Evropi, ova sezona jeste najefikasnija u poslednjih deset. I, izvesno je, neće se završiti šampionskim trofejom. Poređenja radi, u tamičarskoj 2010/11, Partizan je em igrao Ligu šampiona, em osvojio duplu krunu sa 91 pogotkom do ove tačke sezone, bio je prvak i 2012. i 2013 sa manje golova u odnosu na trenutni obračun (76 i 80), zatim i 2014/15 (78).
Možda i najbolji pokazatelj da je u savremenom fudbalu broj bodova važniji od broja golova jeste sezona 2016/17. Bili su crno-beli vlažnog baruta protiv Zaglebja (dvaput 0:0, ispali na penale), dali pet golova u prve dve runde kupa (duplo manje nego sad), ispalili tek 48 preciznih hitaca u prvih 26 kola, ali su na kraju osvojili duplu krunu o kojoj se i danas priča. I to tako što Marko Nikolić na 23 susreta nije primio gol!
Kontrolisan fudbal?
Tekst Mozzart sport
(FOTO: Star sport, MN Press)
