–Bez obzira na moj optimizam, Partizan je pred gašenjem. To nije pritisak, nego realno činjenično stanje. Kucali smo na sva moguća vrata i svi su upoznati koliko je situacija dramatična. Mislim da svi imaju dobru volju, a razumem sve probleme u kojima se svi kao društvo nalazimo. I pored svih nedaća Partizan je i sada, kao i u bivšoj državi, lokomotiva vaterpolo voza.
–Bazen je radio za vreme sankcija, bombardovanja 1999, a sada… Bilo je dosta muka, nadam se da je taj period iza nas. Zahvaljujem se svim ljudima koji su nam pomogli, sada imamo obećanja da bismo mogli da funkcionišemo.
–Kako govoriti o perspektivi, kada su dnevne aktivnosti u magli. Istina, razmišljamo da se ova mlada ekipa zadrži, da se eventualno vrati neko ko nas je lane napustio. To ne košta puno, ali je pitanje kako da se ova čitava situacija reši. Ako je nekome stalo do ovoga šta radimo, treba tako i da se ponaša.
–Titula prvaka Evrope je jedan od razloga naših finansijskih problema. Da smo godinu-dve ranije pustili igrače ne bismo imali dugove, ali ne bismo bili šampioni. I pitanje je da li bi igrači, koji su okosnica reprezentacije, postali olimpijski pobednici. Da su otišli prerano iz našeg sistema rada, pitanje je kako bi se razvijali, da li bi stvorili tako jak kolektivni duh. Zato ne žalim, i sada bih uradio isto.
–Svesni smo u kojoj je situaciji privreda, da vaterpolo ne može biti izuzet iz društva. Zato je potrebno napraviti kategorizaciju da se zna ko, šta, zbog čega radi. U svakom slučaju, problem može da se reši, samo je neophodno da se kaže šta se želi. Vrata su otvorena za sve koji hoće da dođu i da pomognu, i bez mene na mestu predsednika. Nije to moja privatna stvar. Neka dođe ko hoće, samo da se nastavi putem kojim decenijama ide klub. U suštini, državi je najbitnije da se što više dece uključi u sport, a rezultat ih “inficira” da izaberu određeni sport. To je ono što nas motiviše, imamo 350 dece, ona su nam važna kao prvi tim, jer imamo sistem koji nas održava decenijama.
