ALEKSANDAR RADOSAVLJEVIĆ za Volimpartizan.rs:Moj Neven raste u Partizanovom dresu!

Iskreno i hrabro, onako kako je delovao na golu, Aleksandar Radosavljević je dao intervju za naš sajt. Gde je danas, čime se bavi i kako sa današnje distance gleda na svoj boravak u voljenom klubu, Aca je pričao bez dlake na jeziku…

Mnogo želja i snova, ali je teška povreda i splet okolnosti dovelo do toga da za Partizan nastupite samo 5 puta u zvaničnim utakmicama za skoro 3 godine provedene u njemu.Sa današnje distance, postoji li žal za nečim propuštenim u Partizanu?

– U Partizan sam stigao leta 2007.  i nije bilo srećnijeg momka od mene. Imao sam i drugih ponuda iz inostranstva jer sam u tom momentu beležio neke rekorde u Čukaričkom koji su i dan danas na snazi. Onda me je jednog dana pozvao Nenad Bjeković i to je bio kraj. Nije postojao niko osim Partizana. Toliko silno sam želeo da uspem u Partizanu da ponekad mislim da sam i izgoreo od silne želje. Danas kada je toliko godina prošlo, jednostavno mislim da mi nije bilo sudjeno. Izuzetno je teško to prihvatiti, ali to je činjenica. Nikada u svom životu nisam propustio meč zbog povrede niti bio povređen i onda na pragu svojih snova najgora moguća povreda. I to je bio početak kraja… Nikada se od te povrede nisam oporavio na pravi način, i onda kada je šansa i stigla, treba biti iskren i priznati da nisam bio onaj pravi i da nisam pružio ono što sam pre svega ja očekivao od samog sebe a onda i ostali. Tako se moja uloga pretvorila u epizodnu i to je bilo to. Naravno, bilo je tu puno lepih stvari kojih se i dan danas sa radošću i ponosom setim, ali kada je moja karijera u pitanju nije se desilo puno toga pozitivnog…

Golmanima je uvek najteže.Jedno mesto, a tri pa i četiri kandidata u ekipi za njega.Koliko je, po Vašem mišljenju, faktor sreće uticao na to da u crno-belom ne pružite više?

– Što sam stariji, sve više verujem u to da je sreća presudan faktor. Ne samo kada je fudbal u pitanju, već život generalno. Moram da kažem da je među tom generacijom golmana u Partizanu atmosfera bila zaista zdrava. Nije ovo neka priča radi priče, jer zaista nemam razloga da tako govorim ako tako ne mislim. Specifično je to mesto, svako od nas trojice (Božovići i ja) je imao neku svoju šansu, Mladen je imao najviše sreće i umeća i on je taj koji je obeležio to vreme koje sam ja proveo u Partizanu, i to potpuno opravdano i sa razlogom.

Posle Mađarske i Đera Vama se nekako na fudbalskim terenima”gubi trag”. Za neupućene, gde je sada i čime se bavi Aleksandar Radosavljević u 34. godini života?

– U Mađarskoj sam se jednog jutra probudio i rekao sebi da to gde se trenutno nalazim nije ono što želim od svog života. Imao sam potpisan ugovor na još 3 godine. Odlučio sam da saopštim ljudima u klubu da je došao kraj moje fudbalske karijere jer, uz dužno poštovanje prema svima i bez neke arogancije, nisam zamišljao sebe igrajući fudbal u Mađarskoj. Spakovao sam se i otišao za Kanadu da potražim svoju sreću…Tamo sam proveo neko vreme, međutim nije prošlo puno vremena (godina dana) i već sam bio nazad u Evropi. Zadnjih 5 god živim u Londonu sa ženom i sinom.

Za razliku od golmanske karijere koja je bila puna uspeha i padova, čini se da je ova sada, menadžerska, počela kako se samo poželeti može.Koliko Vam neke “veze sa terena” pomažu u ostvarenju poslova koje imate?

-Obzirom da je engleska liga ubedljivo najpopularnija, najgledanija, najbogatija, logično je da je sve ono što ima veze sa ovom igrom u ovoj zemlji na najvišem nivou. Tako sam ja iskoristio neke svoje stare kontakte i uz pomoć novih uspeo da započnem neki novi biznis koji je na početku meni bio apsolutno stran, iako je usko povezan sa fudbalom. Da ne idem u detalje, prošlog leta sam uspeo da pomognem Andriji Pavloviću da izabere Kopenhagen pre komšija, i na to sam veoma ponosan. Osim toga, iz niškog Radničkog golman Jovanović je postao član danskog prvoligaša AGF Arhusa. Sve je to tek početak i nadam se da će sve ići još bolje kako vreme bude odmicalo…

Dolaskom Vladimira Stojkovića, Vi ste otišli. Da li ste pratili svoje kolege od tada na golu Partizana i za koga možete reći da Vam se svideo kao golman dostojan kluba?

– Stojke je moj blizak drug još iz vremena kada smo igrali jedan protiv drugog u omladinskim kategorijama. Mišljenja sam da, kada se neko nadje u Partizanovom dresu, onda zaista poseduje jedan zavidan kvalitet. Moj omiljeni Partizanov golman je bio Ivica Kralj, ali ako mogu da izdvojim nekoga u zadnjih 10 godina, onda je to definitivno Stojke.

Vaše lično i iskreno viđenje svega što se danas dešava u Partizanu i oko Partizana?

-Ovo je za mene i najteža tema. U onaj moj Partizan kakvog ga ja pamtim, a to nije FK nego SD Partizan, bilo je lako zaljubiti se. Mi smo kao fudbaleri često znali da puštamo klipove Duleta Vujoševića. Sećam se da smo košarkaše redovno sretali po gradu i da smo znali jedni druge. Imao sam broj od Pere Božića. Raća ga je obožavao… Družili smo se, držali, branili. Bili smo zaista familija kao što Dule kaže. Nekako je sve to bilo drugačije… ne znam, nisam dugo već u Beogradu, ne bih voleo da pametujem iz daleka ali nekako imam osećaj da je od Partizana ostalo samo slavno ime.
Zaista jako široka i teška tema…

Porodica je osnov najveće sreće i zadovoljstva u životu.Sudeći po fotografijama,Vi ste jako srećan čovek 🙂 Naslednik je još mali ali, ima li afiniteta prema “rukavicama” ili više voli da šutne loptu u gol ?:)

-Moj Neven raste u Partizanovom dresu! Imaće naravno sve mogućnosti ovog sveta i biće u prilici da odlučuje sam u životu, ali Partizan je stvar kućnog vaspitanja. Kući smo svi zdravi i pravi i to je od svega najvažnije. Sa ženom i detetom živim jedan običan i normalan život koji je protkan bliskim prijateljima, putujemo kad god za to imamo vremena i uslova i zaista uživamo u svemu onome sto se dešava oko nas.

Imate li neku “Grobarsku” pesmu koju mu ponekad zapevate i koja je Vama, onako, najdraža?

-Puno je Partizanovih pesama koje pevušim ali naravno samo jedna može biti omiljena…
To je pesma koja počinje ovako: HILJADE PORUKA… a ti završi sam! 😉

Za kraj našeg razgovora ,Vaša poruka Grobarima je…

– Moja poruka je da treba da budemo istrajni i strpljivi. Da budemo ono što jesmo, majstori zanata svog i da ćemo ih smestiti tamo gde im je mesto. Samo bez podela, ujedinjeni značimo Partizanu, jer niko nije iznad Partizana. Što bi rekao Dule: “SMRT FAŠIZMU, ŽIVEO PARTIZAN”.

Možda je u dresu Partizana ostao nedorečen sticajem nesrećnih okolnosti, ali je kao sagovornik pokazao i dokazao još jednom da je Partizan kao porodica u svojim redovima uvek imao ljude koji nisu postajali samo brojevi na papiru. Zahvalnost na ovom razgovoru Aleksandru Radosavljeviću uz želju da u budućim poslovima bude jak, uporan i istrajan, kao što je bio i ovde u ovom intervjuu.

Goran Bošković

Zabranjeno je umnožavati i koristiti ovaj tekst bez odobrenja autora i sajta.