Kroz uspone i padove srpski sport ipak ide napred. Po našoj skromnoj oceni najviše zahvaljujući stručnim ljudima, iskusnijim koji su odlučili da prenesu svoje znanje nekim novim generacijama sportista, i onih mlađih sa novom energijom i novim idejama. Baš zbog toga odlučili smo se za razgovor sa Aleksandrom Brkovićem, čovekom koji je na mnogo načina primer pravilnog razvoja sportske karijere, pogleda na profesionalni sport, vezanosti za svoju zemlju i klub koji mu je u srcu.
Možemo reći da je već sada tvoje trenersko iskustvo poprilično ozbiljno i šarenoliko. Iza sebe imaš iskustvo rada kao klupskog trenera, i kao selektora, rad sa seniorima, rad sa mlađim igračima, u zemlji i inostranstvu. Imao si i imaš uvid u srpski klupski i reprezentativni rukomet paralelno sa iskustvom iz inostranstva, davao si i zanimljive intervjue na tu temu, da li smatraš da su u ovom trenutku i u ovom sportu stvari počele da se menjaju kod nas i da se malo više prate evropski trendovi u odnosu na period od pre pet, deset godina, kao što je to slučaj u drugim sportovima?
– Slažem se sa odličnim uvodom i apsolutno mogu da kažem da definitivno imamo u srpskom rukometu jednu fantastičnu energiju i da se stvari pokreću. Muška seniorska rerezentacija igra odličan rukomet, na nivou najboljih svetskih selekcija dok su devojke dominantno prošle na Svetsko prvenstvo i sad nas u toj selekciji čeka jedan hrabar proces podmlađivanja i stvaranja tima koji može da igra moderan rukomet. Klubovi su takođe pokazali iskorak, Partizan je u Seha ligi napravio ono što nijedan srpski klub do sad nije, plasirao se na završni turnir, a Vojvodina igra polufinale Evrokupa. Ako uz to dodamo još nekoliko klubova koji ulažu velika sredstva i imaju ozbiljna trenerska imena na svojim klupama, onda je jasno da ako se ovaj trend nastavi imamo čemu da se nadamo.
Svi smo svesni da je fudbal postao biznis, često samoodrživ, već sa košarkom to nije slučaj. Kada dođemo na temu rukometa, odbojke, vaterpola i ostalih sportova obično se kaže da je tu dominantna socijalna dimenzija tih sportova, ulaganje u njih je ulaganje u zdravlje nacije, koliko je to blizu istini kod nas, a koliko u inostranstvu, s obzirom na to da si i ranije navodio neke primere i poređenja?
– Trećina fudbalskog budžeta pravi ozbiljan košarkaški budžet, a desetina tog košarkaškog budžeta pravi veoma jak rukometni klub za evropske okvire. Mi smo sa Partizanom igrali Ligu šampiona sa manje od pola miliona evra i to projektovanih, to danas nije jedan ozbiljan košarkaš za Evroligu, a kamoli budžet. Sa malo smisla za organizaciju i dobrom podrškom, sa kvalitetnim stručnim radom na terenu i van njega radom kakav društveno odgovoran mora da bude potpisujem da može rukometni klub da pravi i igrače i vrhunske rezultate.
Nadovezujući se na ovo gore, naši igrači i treneri koji se bave pomenutim sportovima često umeju da kažu da iako nisu mogli ni da sanjaju o novcu koji zarađuju fudbaleri, pa i košarkaši, bavljenje drugim sportovima donelo im je pre svega iskustva, poznanstva i otvorilo mnoga vrata do kojih inače ne bi dospeli, samim tim, reklo bi se da na neki način biti u tvojoj ulozi, nosi sa sobom neku lepu vrstu društvene odgovornosti?
– Kao što smo rekli, nismo za poređenje sa fudbalom i košarkom iako ima i rukometnih klubova koji mogu ozbiljno da plate, ali su takvi slučajevi ipak mnogo ređi i ti igrači, odnosno igračice su ono najbolje i najzvučnije što rukomet ima. Drago mi je da se slažemo oko termina društvene odgovornosti, jer je, nažalost, to danas deplasiran termin. Rad u Partizanu i nacionalnim selekcijama u Rukometnom savezu Srbije mi je omogućio druženje i poznanstva sa širokim spektrom ljudi kako iz drugih sportova, navijača, ljudi iz biznisa, politike, univerzitetskim profesorima i sve to nam daje priliku da izađemo iz nekog uskog kruga aktivnosti i razmišljanja, omogućava nam da vidimo širu sliku o mnogim stvarima. Sport je čudo.
Ti si se na izuzetno lep način upisao u istoriju rukometnog kluba Partizan, tvoja privrženost crno-belim bojama je dobro poznata. Ono što se moglo primetiti je da su igrači i treneri koji bi prošli kroz ovu sekciju neretko najbolji primeri privrženosti klubu, često smo svedočili situacijama gde su se neki vraćali da pomognu skoro pa volonterski, drugi birali Partizan u svakoj situaciji sem kada je u pitanju baš jak ugovor negde drugde, pa i tada bi se odlučili za povratak čim se ukaže šansa, šta je to u ovoj sekciji što stvari takvu povezanost koja večno traje?
– Ma ja sam lud za Partizanom. Moj najveći uspeh je što u Partizanu nisam nikad preskočio niti jednu stepenicu, a i u životu uopšte. Trenirao sam rukomet kao dete u Partizanu, došao do drugog tima. Potom sam postao trener Partizana u mini-rukometu, pa pionirima, kadetima, juniorima, bio pomoćni trener pa prvi trener. Uz to sam kroz sve te selekcije preko dvadeset igrača vodio do raznih reprezentacija. Moje gledište je takvo, time sam se upisao, ne samo trofejima, oni jesu značajni, ali ovo je meni i više od toga. Takva je priča mnogih u Partizanu i onda sve to što smo prošli u klubu, mi koji smo proveli veliki deo svog sportskog života u njemu nas uvek vraća i mi ime RK Partizan ne možemo da odvojimo od prezimena koje nosimo. U tome je cela filozofija.
RK Partizan je u prethodnom periodu proživeo neke teške trenutke. u međuvremenu deluje da se klub konsolidovao, korak po korak postao je izazivač dominaciji Vojvodine u domaćim okvirima, u SEHA ligi je napravljen značajan rezultat, kako ocenjuješ prethodni period iz ugla bivšeg člana i navijača?
– Bio sam u hali na utakmici sa Vardarom u Seha ligi i mogu vam reći, iskreno, bilo mi je krivo što sam bio samo na tribinama. Podsetilo me na ona fantastična vremena kada smo zajedno sa navijačima pisali istoriju. Partizan je na odličnom putu, ali mora se ipak još malo pojačati kako finansijski tako i igrački da bi totalno ugrozio Vojvodinu. Oni su još uvek, trenutno, najjači. Svakako redovno bodrim i pratim klub, a dolazim na skoro sve utakmice na našoj Banjici.
Srpski fudbalski klubovi u poslednje vreme imaju određeni kontinuitet dobrih epizoda u Evropi, košarkaški su ove sezone zajedno bili evroligaši, u vaterpolu imamo pretendenta na evropsku titulu, smatraš li da bi i klupski rukomet u neko dogledno vreme mogao tim putem ili smo daleko od takve zamisli?
– Apsolutno nismo daleko, evo slikovito da objasnim, daleko smo tek toliko da neko okrene tri telefonska broja nekih firmi i kaže dajte im toliko i toliko pa puta tri i eto ozbiljnog budžeta. Partizan je sa malim budžetima imao odlične rezultate i siguran sam kad bi bio u prilici da ima dobar budžet pravio bi za dve do tri sezone ono što sad radi košarkaška sekcija. Za mnogo manje para. Sve je do ljudi koji imaju određene moći i kontakte i snagu da izdignu neki klub.
Da se primetiti da si kao navijač Partizana posebno vezan i za košarkašku sekciju, čini se da su ti se Željko Obradović i aktuelni sastav posebno urezali u srce? Koji su, po tvom mišljenju krajnji dometi ove sezone?
– Košarkaški klub je moja druga ljubav. Ranijih godina, u vreme Duleta Vujoševića nisam propuštao utakmice, kako domaćih, tako i evroligaških utakmica, a ove sezone sam odgledao svaku, ali uglavnom preko televizije. Partizan je na više nivoa pokazao koliko je falio Evroligi i čime sve može da doprinese jednom takvom takmičenju. Uz to napravio je jedan vrhunski rezultat. Plasman u Top 8 je zajednički uspeh za sve imenioce koji čine Partizan, ali sad u plej-ofu, iako smo daleko od favorita, najviše se uzdam u genijalni um Željka Obradovića i uživam u tome što je on trener Partizana.
Kako se tvoja trenerska karijera razvijala, rukometna javnost je ocenila da je logičan korak da u jednom trenutku sedneš na klupu A reprezentacije. Rekao si u jednom intervjuu pre nekoliko godina da smatraš da uloga selektora Srbije treba da bude kruna karijere a ne stanica u njoj, da li bi mogli da te vidimo u toj ulozi u nekoj skorijoj budućnosti ukoliko se za to ukaže šansa?
– Mislim da sam u ovom trenutku daleko od te pozicije, ali nikad se ne zna. Trenerski posao je pun uspona i padova, bura i zatišja, nikad se ne zna šta će biti na sledećoj utakmici. Selektorska pozicija nacionalne selekcije, države u kojoj si rođen, mora da bude kruna karijere, nikako usputna stanica i stojim iza toga.
Gospodinu Brkoviću se zahvaljujemo na sjajnoj komunikaciji i izdvojenom vremenu, i u tom pogledu je izuzetan primer u svetu sporta.
Originalni tekst Telesport.rs
