Bilo je momenata kad smo verovali da je sve gotovo, da se Ljajićev povratak samo čeka da se potpiše. Bio je to onaj trenutak kad je, na terenu i mimo njega, između dodavanja i zagrljaja, Adem rekao Danku: “Vidimo se kad sve prođe.” Sve je mirisalo na povratak, na zatvaranje kruga.
Ali fudbal je više od igre, a srce – i Ademovo i naše – često ne bira najlakši put.
Novi Pazar je iznenadio sve. Tri utakmice, sedam bodova, emocija protiv Zvezde, eho sa tribina, podrška sa svih strana. Klub na pragu Evrope, grad diše kao jedan. I svi znamo — bez Ljajića taj san ne bi bio moguć. On ne nosi samo kapitensku traku, već nosi grad na leđima. I zato je teško. I zato još nije gotovo.
Zato mi, iz Humske, gledamo i čekamo. Nismo mi ti koji bismo želeli da neko ostane bez sna — ali Adem je i deo našeg sna. Njegovim dolaskom, ne bismo samo dobili igrača klase, već i nadu. Povezali bismo generacije. Onaj gol protiv Vojvodine. Onaj prodor u omladinskoj. Sve bi se vratilo. I kao što smo tada znali da će otići daleko, sad znamo da mora da se vrati kući.
UEFA nas ne mazi. Ako zaigra u Evropi za Pazar, ne može u kvalifikacije za Partizan. A nama je potreban — ne kad prođemo, nego da prođemo. Da nas povede tamo gde nismo bili dve sezone. Da izvuče klub iz tame i finansijske borbe. Jer Ljajić nije samo igrač – on je svetionik.
Zato… možda je čudno reći, ali:
U Zaječaru, neka OFK Beograd zaustavi Pazar.
Ne iz pakosti. Nego iz ljubavi. Jer neke priče moraju da završe u Humskoj.
Jer nekad navijaš i tiho, za ono što te čini celim.
Ademe, znamo da ti srce lupa kad pogledaš tvoj Jug, kad čuješ “Partizane, volimo te”.
Vrata su ti otvorena.
Mi — tvoja porodica — čekamo te.
I verujemo.
VOLIMPARTIZAN.RS
