Treći deo intervjua koji je Želimir Obradović dao novinaru Branku Rosiću. Sutra ćemo objaviti poslednji, četvrti deo ovog intervjua…
Šta Vas je sve nerviralo u Srbiji devedesetih godina?
Nerviralo me je dosta toga. Svi smo znali šta se dešava. Znali smo kakva je zvanična politika i kako se ona interpretira narodu. Svi smo znali. Gledamo naš Dnevnik i okrenemo se i samo se pogledamo:” Da li smo mi idioti?” Takav je bio TV Dnevnik u Miloševićevo vreme. Prepričavali smo način na koji su neki urednici i spikeri govorili. Preživeli smo i prošlo je to vreme.
Ima li kod Vas nostalgije ili jugonostalgije?
Imam jugonostalgiju u smislu toga da verujem da je Jugoslavija bila izvanredna zemlja. Naravno, sve ono o čemu su nam govorili i čemu su nas učili, dođu godine kada počneš neke stvari da shvataš i vidiš da nije baš sve tako idealno. Ta bratska ljubav i jedinstvo, da to nije to i doživljavaš potvrdu na utakmicama koje smo igrali. Služio sam vojsku u Zagrebu i stekao tamo prijatelje iz tog grada, koji su mi to i danas i dolaze kod mene u Beograd. Imam druga iz Zagreba koji je obožavao Kićanovića i navija za Partizan. On je znao o Kići više nego ja. Ti moji prijatelji iz Zagreba dolazili su na utakmice Partizan – Cibona i spavali u mojoj kući.
Kada sam 1993. godine otišao prvi put kao trener Huventuda u Zagreb meni je cela hala skandirala : ” Ubi, ubi Srbina”! Neki moji veliki prijatlji iz Zagreba imali su tada problem da me pozdrave jer su morali da gledaju da ih neko ne vidi. Ja sam sve to razumeo jer su bila luda vremena. A onda sam doživeo da danas odem u Zagreb ili Zadar i dobijem aplauze. Ljudi su u međuvremenu shvatili ko sam ja. I onda ti zasmeta reakcija nekih ljudi ovde u Beogradu na utakmici.Kad odem u bilo koji grad stareJugoslavije, znam da tamo imam prijatelje i izađem u grad sa njima. Ali nisu odlučivali obični ljudi o raspadu Jugoslavije, ko je pitao obične ljude? Zna se ko je donosio odluke.
Možda bismo danas bili kao Češka da smo bili pametni?
Das smo bili pametniji i seli za sto da se dogovorimo, verovatno bismo danas bili u poziciji da mi odlučujemo ko ulazi u EU, ili bi bio veći natalitet u Srbiji. Ili ne bismo imali mlade koji beže iz zemlje, jer nemaju ovde nikakvu perspektivu. Taj odliv mladih je najveća propast Srbije.
Kako gledate na Srbiju?
Čeznem za Srbijom, Beogradom, Čačkom, Zlatiborom. Kad imam slobodan dan, nemam dilemu gde idem. Dolazio sam iz Atine nedeljom uveče i nisam ni ulazio u stan, nego pokupim društvo, izađemo i u ponedeljak ujutru u šest sati se vratim za Atinu. Provedem 12 sati sa ljudima koje volim. Tako ja gledam na Srbiju, daj da što više vremena provedem u njoj.
Šta Vam danas znači Čačak? Šta biste promenili u njemu?
Čačak je rodni grad, tu stane sve. Tu sam se formirao kao ličnost. Tu sam išao u školu i nisam verovao da će mi košarka biti opredeljenje i da ću od košarke živeti. Volim da prošetam i vidim kako se Čačak menja. Desi se da prođem glavnom ulicom i shvatim da nikoga ne poznajem. Tek na kraju ulice gde je kafić mog prijatelja. Čačak je u moje vreme bio grad pun života.Kada sam izlazio, sve je bilo puno ljudi, živelo se lepo, ljudi su normalno išli na letovanje, zimovanje.Toga sada više nema. Nema posla, nema života, i mnogo mi je žao zbog toga. Nadam se da će se to promeniti.
Čačani važe za bundžije, protiv čega biste se Vi danas bunili?
Protiv svega. Čačani se uvek bune. Mene je uvek pogađala ljudska nepravda i ne mogu to da istrpim. Ponekad reagujem impulsivno, takav sam karakter. Kada je nepravda, probam da nšto kažem, ako ne mogu da utičem.
Jesu li Vam zacelile rane od 2005.godine i EP u Srbiji? Kako se dogodilo da atmosfera u ekipi bude tako loša?
U profesionalnom životu, karijeri imate teške trenutke, a taj je bio najteži. Znao sam očekivanja ljudi, jer igramo u Srbiji. Ne mogu nikada da zaboravim kako su nas bodrili navijači u Novom Sadu, a mi nismo ni stigli do Beograda. Igrači koje sam tada kritikovao, prvo u svlačionici, pa tek kasnije javno, sada su zreli ljudi kojisu svesni šta su tada uradili. Sa svima njima danas imam dobar odnos. Ali, tada sam im rekao:” Niste ni svesni koliko smo ispali glupi”! Meni je to pomoglo da radim sa još većim entuzijazmom u Panatinaikosu.
A šta sam ja uradio kada smo posle ispadanja došli u Beograd? Volim svakome da pogledam u oči. Nisam bio u fazonu da se krijem, nego sam mog sina Đorđa, koji je tada imao 6 godina uzeo za ruku i otišli smo u šetnju Knez Mihajlovom. Svi su mi prilazili i govorili:” Željko desilo se, idemo dalje”! To mi je dalo veliku mentalnu snagu.
Ko je najodgovorniji za taj rezultat?
Ja sam najodgovorniji, jer sam verovao igračima i živeo u zabludi da činjenica da igramo u Srbiji je dovoljna da igrači ne pokazuju toliku netrpeljivost jedni prema drugima. To je bila moja greška. Ja sam tokom priprema, zajedno sa kapitenom, pozvao igrače za koje sam sumnjao da mogu da budu problematični. Obavili smo jedan razgovor. Iposle se desilo da ne trpe jedan drugog, da se preskaču u igri, svađaju na tajm autima, da neće igrač da trči nazad jer mu ovaj drugi nije dao loptu. To su bile neverovatne stvari, ali moja greška jer sam im verovao. Imali smo dobar tim, ali nismo imali hemiju. Da sam pre prvenstva sklonio dva igrača, sve bi bilo drugačije.
Da li možete da zamislite sebe opet u ulozi selektora?
Ne, to je tada završeno i rekao sam – nikad više. Imam odličan odnos a ljudima iz Saveza, Saša Danilović je moj prijatlj, dobar sam bio i sa Đilasom, Sašom Đorđevićem, da ne govorim o Dudi Ivkoviću. Postoje mediji koji periodično objavljuju da ću biti selektor Francuske, Rusije, Turske, Grčke, a to nije istina. Ja nikada ne bih bio selektor strane zemlje. Nikada ne bih mogao da vodim neku reprezentaciju protiv Srbije. Takav sam.
Sutra objavljujemo poslednji, četvrti deo intervjua.
