„Crno-beli” su 1975. u holandskom gradiću Amersfortu, iako nisu važili za favorite, ne samo ponovili uspeh iz prethodne godine, nego i počeli da ubiru plodove rada svoje sopstvene škole.
Šesti trijumf u 13 godina: vaterpolisti Partizana posle osvajanja Kupa šampiona 1975. u Amersfortu (Foto privatna arhiva)
Ovih dana navršava se 45 godina otkako je Partizan, u specifičnim uslovima i na zadivljujući način, po šesti put osvojio Kup evropskih šampiona (KEŠ) u vaterpolu. Zbog nezavidnog stanja u kome se klub trenutno nalazi nije naodmet da se bar u ovakvim prilikama, u potrazi za duhom koji će doneti nova ushićenja, osvrnemo ka prošlosti.
Posle izuzetne sezone 1974, kada je osvojio sve što se moglo osvojiti, i domaće prvenstvo i Kup Jugoslavije, te KEŠ, Partizan je 1975. dočekao sa sastavom u kome više nije bilo nekoliko ključnih igrača: Mirka Sandića, koji se tada oprostio od igranja, dok su Belamarić, Antunović i golman Marković otišli na odsluženje vojnog roka.
Zbog toga je bilo malo onih koji su mislili da je moguće ponoviti rezultate iz prethodne godine. Povrh svega, dodatnu poteškoću je stvorila i neprijatna atmosfera uzrokovana takozvanom doping aferom, kada je na Svetskom prvenstvu u Kaliju (Kolumbija) te godine Ratko Rudić, igrač naše reprezentacije i jedan od najboljih u Partizanu, bio pozitivan na antidoping testu (mnogo kasnije Međunarodna plivačka federacije je priznala da je to bila greška).
Ali tako nisu mislili ni uprava kluba sa Jovicom Miškovićem, tadašnjim predsednikom, jednim od glavnih tvoraca uspeha te generacije, ni rukovodstvo ekipe na čelu sa Batom Orlićem i Miškom Stevanovićem, a ponajmanje sam tim predvođen iskusnim i jednim od naših najuspešnijih sportista Đorđem Perišićem. Potvrda takvog pristupa bili su već osvojeno prvenstvo države i Kup.
Finalni turnir se održavao od 21. do 23. novembra u holandskom gradiću Amersfortu uz učešće domaće ekipe Den Robena na čelu sa fenomenalnim golmanom Kronom, mađarskog Vašaša u kome su blistali Čapo i Farago i favorizovanog Kanotijerija iz Napulja sa nizom reprezentativaca i perjanicama D`Anđelom i Dekrešencom.
Partizan je u odnosu na prethodnu sezonu u sastavu, ipak, imao dvojicu povratnika iz vojske Antunovića i Belamarića, a umesto Markovića kao rezervni golman nastupio je iskusni i sjajni Božidar Novaković. Novo ime je bio mlađani Zoran Bratuša. Kako su značajan doprinos dali u prethodnim kvalifikacionim utakmicama kao i u domaćim takmičenjima uz ekipu su bili i Branislav Trajković, Nenad Manojlović i Zoran Avramović.
Bio je to trinaesti KEŠ. U prethodnih dvanaest Partizan je bio pobednik pet puta, Mladost iz Zagreba četiri, a po jednom italijanski Pro Reko, mađarski OSC i sovjetski MGU. Da Partizan nije smatran favoritom pokazivao je i dirigovani raspored utakmica jer su organizatori smatrali da su to Vašaš i Kanotijeri, pa je njihov međusobni susret bila poslednja utakmica na turniru, kao neka vrsta zamene za finale.
Na kraju, sve tri utakmice su dobijene samo s golom razlike, iako je u svakoj od njih minut pred kraj Partizan vodio sa dva gola razlike. Tako je naš prvak dozvolio sebi luksuz ne samo da svaku utakmicu pred sam kraj dovodi do neizvesnosti, nego se sigurno osećao kao da je i sam sebi davao golove.
Još jedan kuriozitet ovog KEŠ-a bilo je to što prvi put turnir nije osvojila domaća ekipa. Partizan je ubedljivo trijumfovao po šesti put i tako postavio jedan od sportskih klupskih rekorda u to vreme. Drugi je bio Vašaš, pa Kanotijeri i na začelju Holanđani. Bez obzira na, ipak, nešto slabiji sastav u odnosu na prošlu sezonu, Partizan je timskom igrom i sjajnom atmosferom koja je vladala i među igračima, kao i između trenera, igrača i uprave ostvario ovaj izuzetan uspeh.
Svi su dali verovatno svoj maksimum, a ako bi nekog trebalo posebno izdvojiti onda je to bila radilica i nenadmašni paker Partizana Predrag Pepi Manojlović, te prekaljeni borac, vođa i dirigent u bazenu Đorđe Perišić. Sofijanić je svojim šutevima dovodio protivničke golmane do očajanja, a standardno visok doprinos su dali i legendarni Uroš Marović, Nikola Stamenić, Ratko Rudić, Predrag Vraneš na golu, kao i povratnici iz vojske Siniša Belamarić i Dušan Antunović. Najavu novih snaga u Partizanu i tada jugoslovenskom vaterpolu na najbolji način predstavio je Zoran Bratuša.
Pored same godišnjice ovaj uspeh Partizana iz današnje perspektive zaslužuje dužnu pažnju i analizu sportskih, a posebno stručnjaka za vaterpolo. Naime, u Partizanu su počeli da dominiraju igrači iz sopstvene škole. Standardni u sastavu su već bili Predrag Manojlović, Sofijanić, Stamenić, golmani Novaković, Marković i Vraneš, Perišić koji je takođe, uglavnom, ponikao iz Partizanove škole, uz već pomenute Bratušu, Trajkovića, Nenada Manojlovića i Avramovića.
Autogol u vaterpolu
Prvu utakmicu Partizan je odigrao protiv Vašaša, a na samom početku meča desilo se nešto neuobičajeno. Posle vođstva Partizana usledio je napad Vašaša. Na poziciji beka, što za izrazitog napadača i, možda, najboljeg šutera u vaterpolu ikad, nije bilo uobičajeno mesto, našao se Sofijanić.
Nekako je uspeo da „zaradi” kontrafaul, mada je čuvao Čapa, tada najboljeg „sidraša” na svetu, ali umesto da loptu, kako je to očekivao golman Vraneš, junak prethodnog finala, uputi direktno saigračima u napad, on je ne gledajući, preko glave, vratio loptu svom golmanu.
Ovaj to nije očekivao i tako je Vašaš izjednačio pravim autogolom. Ovakav „šok” bi uzdrmao svaku ekipu, ali ne i Partizan.
Tekst preuzet sa portala:Politika
