Nekada se o Strahinji Miliću pisalo kao o velikom potencijalu srpskog rukometa. Još u mlađim danima je zbog svoje visine i krupne konstitucije ovaj golman dobio nadimak Džambo. Predviđana mu je blistava karijera, a on je to samo delimično ispunio.
Sa samo 16 godina se otisnuo u inostranstvo gde je igrao za Kil, a potom je branio boje Silkeborga, pa se 2009. vratio u matični Partizan gde je proveo tri sezone. Od 2012. je branio za skopski Vardar sa kojim je 2018. raskinuo ugovor zbog prekomerne težine. Od tada se malo toga znalo o njemu, sve do nedavno kada su mediji objavili inofrmaciju da ponovo trenira sa Partizanom.
– Nisam još zvanično član Partizana, ali to bi trebalo da se završi ovih dana. Vraćam se jer mi nedostaje rukomet. I prošle godine sam trenirao sa Partizanom mesec dana, ali nisam osećao potrebu da se vratim rukometu. Prošle nedelje sam dobio volju, zvao sam Aleksandra Blagojevića i dogovorili smo se. Ne zna se kada kreće sezona, a zbog korone nas ne puštaju u dvoranu. Treniramo na Partizanovom stadionu, u prvom planu je da se dovede u red fizička sprema, što mi odgovara – rekao je Milić na početku razgovora za MaxBet sport.
Kako je priznao, planirao je da posle odlaska iz Vardara napravi pauzu od šest meseci, a ona se odužila na dve godine.
– U avgustu 2018. sam otišao iz Varadara, a u oktobru sam sam se vratio u Skoplje da gledam meč protiv Kjelcea i gledao sam kroz utakmicu, kao da nikada nisam igrao rukomet. Poslednjih pet meseci sam radio u firmi mog pokojnog oca koja se bavi proizvodnjom registratora i kancelarijskog materijala. To me je ispunjavalo, malo sam krenuo u kontakt sa ljudima, osećao sam se korisnim. To mi je probudilo želju da ponovo treniram. Pre toga sam išao sam u teretanu i trenirao boks, ali nisam radio ništa što je vezano sa rukometom. Sa prijateljima dva puta nedeljno igram košarku, tako da nisam baš van forme.
Strahinja Milić (Foto: Starsport)
Priznao je da sada ima 185 kilograma.
– Kada sam se rastao sa Vardarom imao sam 174. Posle sam se ugojio na 216.
Za sada ne razmišlja o povratku u reprezentaciju
Daleko sam od toga. Ne razmišljam toliko daleko. Bitno mi je da se vratim, a posle šta bude. Idem korak po korak. Ne vidim sebe trenutno u reprezentaciji. Bitno je da se ta strast budi u meni. Trebaće mi sigurno godinu dana da uđem u pravu formu.
Milića u reprezentaciji Srbije nema od 2017. godine kada je selektor bio Jovica Cvetković. Tri godine pre toga ga je tadašnji selektor Dejan Perić izbacio iz nacionalnog tima jer se jedne noći vratio pijan u hotel.
– Sarađivao sam sa Perićem u Vardaru. Za to što se desilo bio sam ja kriv. To je bilo glupo i nezrelo. Kada je došao u Vardar, rešili smo problem i posle smo imali korektan i profesionalan odnos. Nije cvetala ljubav, ali je bilo korektno.
Posle Cvetkovića (otišao posle Evropskog prvenstva u Hrvatskoj 2018. godine), na klupu “orlova” je seo Nenad Peruničić.
– Sa Peruničićem nisam nikada sarađivao, znam ga ovako izvan rukometa. Nije me zvao u reprezentaciju. Povredio sam se pred EP u Hrvatskoj, imao sam problema sa laktom i ramenom i više nisam bio u reprezentaciji.
Da može da vrati vreme unazad vrlo dobro zna šta bi promenio.
– Ispravio bih dosta stvari. Hteo bih da imam umerenost u svemu i da imam upornost i istrajnost. To se tiče na ceo moj život, a ne samo na rukomet. Veliki sam ekstrem, ili radim ili ne radim. Neka zlatna sredina je uvek najbolja.
Strahinja Milić (Foto: Starsport)
I dalje je u kontaktu sa ljudima iz dvostrukog šampiona Evrope.
– Zvali su me više puta iz Vardara, kako igrači, tako i ljudi iz uprave. Kada su čuli da da se vraćam rukometu rekli su mi da bi voleli da dođem u klub. Kažu mi da smršam i da se ne glupiram. U Vardaru mi je sve bilo lepo, ali je rastanak bio ružan i sa moje i sa njihove strane. Nisam bio u pravu, ali tamo sam proveo sedam godina, pa je to moglo da bude malo lepše da bude na kraju. Srećom, rešio sam i sa njima probleme.
Dobar glas daleko se čuje, pa je podrška prethodnih dana stizala sa svih strana.
– Zvao me je trener Vesprema Dejvid Dejvis, koji je bio pomoćnik Raulu Gonzalesu u Vardaru i poželeo mi je mnogo sreće i dao mi je podršku da se vratim što pre. To je veliki gest i pokazao je koliki je čovek. To mi mnogo znači.
Nažalost, iz Srbije nije dobijao toliku podršku.
– Zvali su me samo reprezentativac Mijajlo Marsenić, menadžer Marko Vučković, a iz Partizana Nenad Maksić i Aleksandar Blagojević. Veću sam podršku dobijao iz inostranstva. Iz Rukometnog saveza Srbije me je prethodne dve godine zvao Nenad Antić da pita kako sam, ali više niko drugi me nije zvao. Zvalo me dosta novinara.
Za kraj, Milić ima zanimljivu poruku.
– Doći ću do toga da se napravi film o mojoj karijeri, ali sa srećnim krajem – zaključio je Strahinja Milić.
Tekst preuzet sa portala Maxbet sport
