– Da nisam preuzeo odgovornost, bilo bi mi daleko teže. Voleo bih da sledeće godine osvojim duplu krunu i budem učesnik Lige šampiona s Partizanom – kazao je Vitas
Večna rana na srcima Grobara: poraz Partizana od Vojvodine u finalu Kupa Srbije u Nišu, „zbogom” trofeju kad je već bio viđen u crno-beloj riznici (naročito posle trijumfa nad Crvenom zvezdom u polufinalu), čini se, na najbolniji način, slabijim izvođenjem jedanaesteraca.
Tradicionalno, veo zaborava najteže briše imena fudbalera nepreciznih s bele tačke, tako, Jugosloveni sa SP u Italiji 1990. i četvrtfinalnog ruleta s Maradoninom Argentinom pamte Stojkovića, D. Brnovića i Hadžibegića; nameće se – Grobari, na pomen 24. juna 2020. i „Čaira”, sećaće se Uroša Vitasa i Saše Zdjelara.
Otud, nešto više od dve sedmice od završne predstave najmasovnijeg takmičenja, Vitasa suočavamo s pitanjem: da li još preživljavate taj poraz i zamerate sebi što niste zatresli mrežu s „kreča” – i sve to u rodnom vam Nišu?
– Jedan od najtežih poraza u karijeri, svakako. Međutim, nema vremena da se razmišlja o tome, spremam se za narednu sezonu i napad na titulu. Da smo izgubili i da nisam preuzeo odgovornost, bilo bi mi daleko teže: sebi to ne bih oprostio. Smatrao sam da je to dobro za ekipu i ponovo bih uzeo loptu, bez razmišljanja – nema dilemu Partizanov defanzivac, u predvečerje seobe iz „Zemunela” na Zlatibor.
Kako se vama, dobrom šuteru, uopšte dogodilo da promašite penal protiv, izgledalo je posle gola Strahinje Pavlovića za 2:2, grogiranih Lala?
– To je trenutak. Prvi promašen penal u karijeri. Šutnuo sam ih desetak. Pokazatelj da sam i ja čovek od krvi i mesa i da, iako se to ne vidi, osećam pritisak u pojedinim momentima…
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
