Verujte, svih 12 je funkcionisalo kao jedan, da smo se barem tri godine zadržali u istom sastavu… – kaže nekadašnji kapiten tima iz Humske
Samoća kod nekih ljudi ne može da pređe u usamljenost. Jedan Dragan Milosavljević, na (nimalo slučajan) primer, ne može da oseća potpunu prazninu u svojoj vedroj duši čak i kad je mesecima zatvoren u četiri zida i hiljadama kilometara udaljen od žene i dece, od porodice i nebrojeno prijatelja.
Čak i kada se pola godine nije bavio sportom koji voli zbog još jedne teške povrede koja ga je sprečila da se zajedno sa drugovima bori za zemlju koja mu je u srcu.
On će, recimo, pronaći rumunsku seriju – „ozbiljan kvalitet, pogledaj je” – i posvetiti joj se. Ili će se u svom stanu u Malagi igrati brijačem i toliko promeniti izgled da će nas zamoliti da fotografiju novog Gagija ne objavimo u „Sportskom žurnalu”.
Biće mu dosadno, nedostajaće mu dom, sa terase na Obali sunca zavidiće nama na pogledu na kišne krovove Beograda, ali nikada neće biti usamljen.
Ne dopuštaju mu svi ti ljudi koji su zavoleli njegovu pitomost, a koje je godinama tiho osvajao mešavinom tihe nenametljivosti i borbe koja odzvanja.
Čak i kada završi sa grljenjem porodice preko Skajpa, kada odradi vežbe po nacrtima trenera Unikahe i „stuče” po neku epizodu „Umbre” ostaje mu dovoljno vremena da se okrene prošlosti.
Uspomenama koje je pažljivo sakupljao i, kao i svi drugi u danima kada su nova uzbuđenja nemoguća, evocirao.
– Ne gledam toliko svoje utakmice – nije nas baš iznenadio nekadašnji kapiten Partizana i Albe, sada sa jednako važnim glasom u svlačionici Unikahe.
– Ali, gledam stare mečeve Partizana i Crvene zvezde. I gledam Tonija Kukoča. Kad vidiš kakav je talenat bio, drugačije razmišljaš o svemu. Baš sam se nagledao starih utakmica.
Uz dužno poštovanje prema Pink Panteru, mnogo ga je ovih dana u medijima zbog Džordanovog „Poslednjeg plesa”.
Vraćamo se u Milosavljevićeve godine sa Partizanom kada je od tihog pojačanja iz Radničkog rastao do čoveka sa standardom od prosečno 15 poena po meču u Evroligi (pre prvog kidanja ligamenta kolena).
– Moje omiljene utakmice su bile derbiji i finala, ali i tu je ipak najdraža bila sezona 2012/13. Zbog celokupne situacije, druženja, kvaliteta, borbe… Dule Vujošević se vratio, došli Francuzi, stvorena je sjajna atmosfera… Verujte, svih 12 je funkcionisalo kao jedan. Družili smo se van terena, a na njemu bili nesebični i igrali jedan za drugog, a bila je baš teška sezona. Ne znam da li će se ikad ponoviti takva godina. Šteta, mnogo razmišljam o tome. Da smo se barem tri godine zadržali u istom sastavu…
Kompletan tekst možete da pročitate u broju Sportskog žurnala za 10. maj.
