Štoperica se ne gasi, samo resetuje. I uglavnom pokazuje različito prolazno vreme. Nekad je za krug po Hajd parku potrebno malo više od šest minuta, a nekad se „oduži“ i na više od osam
U zavisnosti od toga, na licima košarkaša Partizana smenjuju se osmesi i uzdasi. Neko od njih, i dalje u punom trku, ali i neverici, zapita kondicionog trenera Alena Đorđevića:
– Koliko?!
Odgovor im se nekad svidi, nekad malo manje. Ali, svejedno su zadovoljni. Jer su konačno na okupu, ponovo treniraju zajedno, broje dane do povratka u dvoranu.
Kad će u rukama imati i lopte. One prave basketare. Ne medicinke, kojima se ovih dana dobacuju u čuvenom prestoničkom parku, tik iznad stadiona Partizana.
Zadovoljan je i Novica Veličković. I on se uželeo treninga. Da vidi ekipu na okupu. Mnogo je vremena prošlo od kako su se rastali.
Kapiten crno-belih je propustio prvi dan treninga, a kad se priključio timu, spremno je dočekao šalu na njegov račun – da je u ponedeljak još bilo na snazi vanredno stanje, pa i zabrana kretanja za penzionere.
– Nekad se i penzioneri bolje osećaju od mene – uzvratio je uz osmeh najiskusniji u crno-belom timu.
Od tada je svaki dan u Hajd parku, sa ostatkom tima. Trenira se dva puta dnevno, kako bi crno-beli koliko-toliko uhvatili makar deo forme u kojoj su bili u trenutku prekida sezone.
– Istrčali smo dobro u Hajd parku ovih nekoliko dana. Gorda je vo-dio svaku kolonu. Malo su mu teže noge, ali je izvukao sve.
Nije morao, ali Veličković je uz osmeh dodao i ono: „Šalim se“, pre nego što je nastavio nešto ozbiljnijim tonom.
– Bilo je dobro. Posle dva meseca totalne neaktivnosti, što se tiče trčanja i kontakta sa loptom, ponovo smo na okupu. Baš sam momcima rekao prvog dana da su mi nedostajali. Bilo mi je drago kad sam ih video. Jedan razlog barem da uživamo u ovim napornim treninzima…
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
